Сирија темпирана бомба за регион

Стара блискоисточна изрека да у том делу света „нема мира без Египта, нити рата без Сирије“ лаконски, али прецизно дефинише сложеност сиријске кризе која се из дана у дан додатно продубљује на терену и у међународној арени. Одоговор на питање зашто је баш ова земља другачија од свих осталих захваћених „арапским пролећем“ и по чему је за даљи развој ситуације у региону важнија од рецимо Либије ,треба тражити у њеним снажним везама са Ираном. Недуго по почетку немира у Сирији, теорије о жељи за њеном демократизацијом су пале у воду и постало је јасно да се пуцњем у Дамаск у ствари нишанило на Техеран.

За разумевање целог контекста и несумњиве кључне важности Сирије за регион и оне који у њему виде свој интерес, неопходан је увид у сиријско-иранске односе. Алијанса две земље је још од 1979. значајно утицала на политичко обликовање Блиског истока и била својеврсна антитежа регионалним циљевима САД и Израела. Уједињује их доста сличности. Обе земље су изразито ауторитарне, али и економски и политички самосталне. Једна од најјачих копчи која их спаја је свакако верска – Иран је претежно шиитски, а у Сирији упркос сунитској већини власт држи шиитска мањина Алавити којој припадају Башар ал Асад и већина његових сарадника.

У зближавању две земље су велику улогу одиграли и заједнички непријатељи. Још од Исламске револуције у Ирану Дамаск и Техеран су упрегли политичке и војне полуге како би ојачали своје позиције у региону. Између осталог, заједничким деловањем су блокирале аспирације Садама Хусеина да Ирак (који граничи и са Сиријим и са Ираном) постане водећа сила у региону.

Уз све сличности, две земље су политички веома различите. Идеологија владајуће сиријске Партије Баат је стриктно секуларна за разлику од Ирана у којемсу на снази ригидна религијска начела. Иронија је међутим да су управо идеолошке разлике на неки начин допринеле учвршћивању међусобних веза. Примера ради Сирија и Ирак су били жестоки политички ривали баш због тога што су делили исту идеологију. Због великих разлика у погледима на политички систем никада међутим није дошло до конкуренције политичких елита у Дамаску и Техерану.

Ипак, од свих фактора који их нагоне да се држе у чврстом загрљају заједнички интерес је најубедљивији. Тродеценијско иранско-сиријско партнерство је само још један у низу доказа да када су интереси у питању и немогуће постаје могуће. И Дамаск и Техеран су и те како свесни да уколико се држе заједно имају веће шансе да преживе, али и да остваре своје циљеве.

Сирија тако жели да поврати Голанску висораван коју је изгубила после шестодневног рата са Израелом 1967. а Иран тежи да задржи доминантну улогу Персијском заливу, и осигура владавину својих савезника у Ираку. У светлу „арапског пролећа“ и либијског сценарија, обема земљама је још јасније да опстанак њихове осовине значи и њихову једину шансу да преживе у садашњем облику и уређењу.

Дешавања у Сирији будно мотри и сунитска Саудијска Арабија, али и она Дамаск види само као предворје ка Техерану. У обарању Башара ал Асада краљевина препознаје прилику да се Ирану одузме најважнији савезник чиме би сунитске земље Персијског залива коначно сломиле шиитски утицај који Иран шири до Ирака, Сирије, Либана и Палестинске територије.

Уколико би Сирија експлодирала то би, за разлику од Либије, значило да се запалио цео Блиско исток. Овакав сценарио би подразумевао секташки сукоб и уплитање Асадовог савезника Ирана на страни шиита и Саудијске Арабије на страни сунита.