Takmičenje u solidarnosti

U okviru pratećeg programa filmskog festivala na Paliću ove godine je održan okrugli sto posvećen klimatskim promenama. Lord Entoni Gidens je zbog zdravstvenih razloga u poslednjem trenutku otkazao učešće ali je, uprkos tome, njegova knjiga „Klimatske promene i politika” (Klio, 2010) predstavljala referentnu tačku prema kojoj se orijentisala većina izlaganja.

Kao što je zabeležio Ivo Andrić, najveći efekat u poeziji se postiže kada pesnik iznenadi čitaoca nečim poznatim. Na sličan način je londonski sociolog uspeo da jednu, u osnovi trivijalnu ideju nametne kao ključni problem koga smo svi svesni, ali smo se s njim saživeli do ravnodušnosti. Reč je, naime, o tome da uprkos svesti o opasnosti koju izaziva globalno zagrevanje ljudi malo čine da ga umanje. Razlog je taj što efekti klimatskih promena nisu neposredno vidljivi.

Problem je, međutim, što će za delotvornu akciju biti kasno kada posledice postanu opipljive. Ovaj Gidensov paradoks mogao bi se, na primer, uporediti sa situacijom u kojoj se nalaze pušači. Antipušačka kampanja u koju spadaju i preteće poruke ispisane na paklicama cigareta svedoče da postoji svest o problemima koje pušenje dugoročno izaziva. (Mnogi verovatno znaju vic u kome sredovečni muškarac nezadovoljan porukom da pušenje izaziva impotenciju traži da mu prodavac zameni cigarete za one koja izazivaju rak pluća!). Međutim, baš kao što, uprkos jasnim upozorenjima, većina pušača ne prestaje da puši dok ne dođe do ozbiljnih zdravstvenih problema, tako ni veći deo čovečanstva ne čini ništa da smanji emisiju gasova koji od naše planete stvaraju „staklenu baštu”.

Izgovori za nečinjenje su mnogobrojni. Počev od osporavanja veze između ljudske aktivnosti i globalnog zagrevanja, preko navodne brige za razvoj nerazvijenih područja (uprkos tome što bi se on mogao obezbediti transferom novih, a ne nužno izvozom starih prljavih tehnologija), pa do rasprostranjenog zdravorazumskog stava da ne bi trebalo da brinemo o stvarima koje će se dogoditi za dvesta godina. Poseban problem predstavlja činjenica da čak i oni koji se iskreno zalažu za rešenje klimatskih problema svojim radikalnim stavovima ne doprinose akcijama koje bi u okviru postojećeg sistema mogle dati, makar i ograničene, rezultate.

Ono što u radikalnoj kritici ipak treba pohvaliti je naglasak na odgovornosti koja se u tom pogledu pripisuje najrazvijenijim zemljama. Ipak, to ne oslobađa male zemlje moralne obaveze da učine ono što je u njihovoj moći.

Od siromašnih zemalja poput Srbije zaista je teško očekivati da budu prvaci u primeni najviših ekoloških standarda. U razgovorima koji su još pre desetak godina vođeni o ovoj temi pojedini upućeni članovi skupštinskog odbora za ekologiju izneli su mišljenje da bi stroga primena evropskih ekoloških standarda, ali i onoga što je regulisano domaćim zakonodavstvom u toj oblasti, značilo da bi skoro polovinu tadašnjih industrijskih postrojenja trebalo zatvoriti. Relevantni sagovornici danas ističu da bi praktična primena onoga što predviđa evropsko ekološko zakonodavstvo Srbiju finansijski znatno opteretilo. Osim toga, usled neizvesnog tempa evrointegracija, sasvim je otvoreno pitanje kada će Srbija doći u obavezu da primenjuje te standarde.

Imajući sve to u vidu postavlja se pitanje na koji način Srbija može doprineti zaštiti planete od emisije štetnih gasova. Načelno, može se prihvatiti opšti Gidensov stav da svaki pristup koji stremi da bude delotvoran, odnosno da ga ljudi prihvate, mora imati u vidu pomenuti paradoks. Drugim rečima, ljudi neće prihvatiti da radijatori budu hladni samo zato što toplane koje koriste mazut emituju ogromne količine ugljen-dioksida i time dugoročno ugrožavaju opstanak ljudi na planeti, niti će iz istog razloga prestati da koriste automobile. Rešenja koja se nude moraju, dakle, predstavljati alternativu za zadovoljenje postojećih potreba. Konkretno, stvar je inventivnosti i organizacionih sposobnosti vlasti na svim nivoima da predloge koji zadovoljavaju navedeni kriterijum sistematski iskoriste.

Skorašnji praktičan i dobar primer ovoga o čemu je reč predstavlja nova akcija beogradskog parking servisa „Parkiraj i bicikliraj”. Njena specifičnost je u tome što je prepoznato da će oni koje je teško izmamiti iz automobila lakše prihvatiti da kao alternativu koriste elektro nego običan bicikl. Naravno postoji još mnoštvo sličnih primera, a svakako ne treba zaboraviti ni one usmerene na racionalnije korišćenje postojećih načina zadovoljavanja ljudskih potreba. Sada se radi samo o tome da se odgovarajuća rešenja, bilo nova, bilo ona koja već funkcionišu u drugim zemljama, primene.

Imajući sve to u vidu, intelektualci okupljeni na Paliću su se, na predlog potpisnika ovih redova, saglasili da gradonačelnicima i predsednicima opština upute apel kojim traže da se čelnici lokalnih samouprava obavežu da će u određenom vremenskom roku uvesti mere kojima bi se smanjila emisija ugljen-dioksida za pet odsto.

Postoji, naime, nada da bi se na ovaj način, u duhu takmičarske civilizacije u kojoj živimo moglo podstaći takmičenje u solidarnosti sa budućim generacijama koje bi istovremeno značilo podizanje kvaliteta života ovde i sada.