Такмичење у солидарности

У оквиру пратећег програма филмског фестивала на Палићу ове године је одржан округли сто посвећен климатским променама. Лорд Ентони Гиденс је због здравствених разлога у последњем тренутку отказао учешће али је, упркос томе, његова књига „Климатске промене и политика” (Клио, 2010) представљала референтну тачку према којој се оријентисала већина излагања.

Као што је забележио Иво Андрић, највећи ефекат у поезији се постиже када песник изненади читаоца нечим познатим. На сличан начин је лондонски социолог успео да једну, у основи тривијалну идеју наметне као кључни проблем кога смо сви свесни, али смо се с њим саживели до равнодушности. Реч је, наиме, о томе да упркос свести о опасности коју изазива глобално загревање људи мало чине да га умање. Разлог је тај што ефекти климатских промена нису непосредно видљиви.

Проблем је, међутим, што ће за делотворну акцију бити касно када последице постану опипљиве. Овај Гиденсов парадокс могао би се, на пример, упоредити са ситуацијом у којој се налазе пушачи. Антипушачка кампања у коју спадају и претеће поруке исписане на паклицама цигарета сведоче да постоји свест о проблемима које пушење дугорочно изазива. (Многи вероватно знају виц у коме средовечни мушкарац незадовољан поруком да пушење изазива импотенцију тражи да му продавац замени цигарете за оне која изазивају рак плућа!). Међутим, баш као што, упркос јасним упозорењима, већина пушача не престаје да пуши док не дође до озбиљних здравствених проблема, тако ни већи део човечанства не чини ништа да смањи емисију гасова који од наше планете стварају „стаклену башту”.

Изговори за нечињење су многобројни. Почев од оспоравања везе између људске активности и глобалног загревања, преко наводне бриге за развој неразвијених подручја (упркос томе што би се он могао обезбедити трансфером нових, а не нужно извозом старих прљавих технологија), па до распрострањеног здраворазумског става да не би требало да бринемо о стварима које ће се догодити за двеста година. Посебан проблем представља чињеница да чак и они који се искрено залажу за решење климатских проблема својим радикалним ставовима не доприносе акцијама које би у оквиру постојећег система могле дати, макар и ограничене, резултате.

Оно што у радикалној критици ипак треба похвалити је нагласак на одговорности која се у том погледу приписује најразвијенијим земљама. Ипак, то не ослобађа мале земље моралне обавезе да учине оно што је у њиховој моћи.

Од сиромашних земаља попут Србије заиста је тешко очекивати да буду прваци у примени највиших еколошких стандарда. У разговорима који су још пре десетак година вођени о овој теми поједини упућени чланови скупштинског одбора за екологију изнели су мишљење да би строга примена европских еколошких стандарда, али и онога што је регулисано домаћим законодавством у тој области, значило да би скоро половину тадашњих индустријских постројења требало затворити. Релевантни саговорници данас истичу да би практична примена онога што предвиђа европско еколошко законодавство Србију финансијски знатно оптеретило. Осим тога, услед неизвесног темпа евроинтеграција, сасвим је отворено питање када ће Србија доћи у обавезу да примењује те стандарде.

Имајући све то у виду поставља се питање на који начин Србија може допринети заштити планете од емисије штетних гасова. Начелно, може се прихватити општи Гиденсов став да сваки приступ који стреми да буде делотворан, односно да га људи прихвате, мора имати у виду поменути парадокс. Другим речима, људи неће прихватити да радијатори буду хладни само зато што топлане које користе мазут емитују огромне количине угљен-диоксида и тиме дугорочно угрожавају опстанак људи на планети, нити ће из истог разлога престати да користе аутомобиле. Решења која се нуде морају, дакле, представљати алтернативу за задовољење постојећих потреба. Конкретно, ствар је инвентивности и организационих способности власти на свим нивоима да предлоге који задовољавају наведени критеријум систематски искористе.

Скорашњи практичан и добар пример овога о чему је реч представља нова акција београдског паркинг сервиса „Паркирај и бициклирај”. Њена специфичност је у томе што је препознато да ће они које је тешко измамити из аутомобила лакше прихватити да као алтернативу користе електро него обичан бицикл. Наравно постоји још мноштво сличних примера, а свакако не треба заборавити ни оне усмерене на рационалније коришћење постојећих начина задовољавања људских потреба. Сада се ради само о томе да се одговарајућа решења, било нова, било она која већ функционишу у другим земљама, примене.

Имајући све то у виду, интелектуалци окупљени на Палићу су се, на предлог потписника ових редова, сагласили да градоначелницима и председницима општина упуте апел којим траже да се челници локалних самоуправа обавежу да ће у одређеном временском року увести мере којима би се смањила емисија угљен-диоксида за пет одсто.

Постоји, наиме, нада да би се на овај начин, у духу такмичарске цивилизације у којој живимо могло подстаћи такмичење у солидарности са будућим генерацијама које би истовремено значило подизање квалитета живота овде и сада.