Kocka je bačena, u temelje

Postizborno čekanje na novu vladu moglo je da se smesti negde između velikih obećanja pobednika o promenama, i kaustičnih upozorenja ekonomista da vremena ima malo i da panaceju za izlazak iz krize tek treba pronaći.

Kako god, posle noćnog inauguracionog maratona, koji je pokazao da su poslanički kapaciteti za međusobna prepucavanja retka suficitarna roba, zvona su oglasila otvaranje Olimpijskih igara i start 19-članog tima selektora Ivice Dačića.

Alea iacta est, kocka je bačena. Znam da Srbi vole da prvo kažu „ne” i kada misle „da”, ali lepo ponašanje određuje da vladi poželimo sreću, a ozbiljnost situacije nalaže da sačekamo pre nego što počnemo da kritikujemo ili, daj bože, hvalimo.

Takva kakva je, Vlada je naša. Ali, nema blanko čeka na četiri godine, uverljivije je da ih podseća Tomislav Nikolić nego ja.

Dačić je svoje koalicione čirlidersice okupio u plesu čija koreografija treba da odiše reformskim ritmom, finansijskim piruetama i antikorupcionaškim koracima, no neće biti nimalo lako razdrmati umorne noge proširenih vena a sklerotične zglobove naterati da pocupkuju uz zvuke „Miljacke”.

Jačanje temelja zemlje biće vraški teško. To što se Srbija s nebesa vraća temeljima svakako raduje, mada je to za sada apstraktna vrednost.

Ne dajem pet para na statističko prepucavanje arhivskog tipa da li je ova vlada najmanja po sastavu ili nije. Progutaću svetski raritet da svaki od dva putna koridora ima svog ministra.
Uštedu dva-tri ministarstva u mastodontskom sistemu srpske birokratije više posmatram kao gest dobre volje nego kao značajno olakšanje u teškoj dubiozi ovdašnjih finansija.

Kao signal konfuzije doživljavam da jedan dan kažu da je ugrožena isplata plata i penzija već u avgustu – što bi potvrdilo da smo nova Grčka, a potom saopšte da budžet i nije toliko prazan.

Bolje je da znamo gde smo zaista, nego da se i ovaj kabinet pridruži kolekciji prodavaca iluzija.
Harmonizacija stavova i ocena će potrajati jer, iako se svi akteri međusobno odavno poznaju, mnogi nisu ni pomišljali da će ih „Najevropljanin” Dačić okupiti na jednom mestu.

Problem je što ova vlada ima manje vremena u odnosu na sve prethodne od 2000, što joj je deficitarno nasleđe gore nego ikad do sada, što joj je od male pomoći pozivanje na greške prethodnika, što je u vremenima teške ovdašnje krize i Evropa obuzeta svojim brigama, što je teško pod povoljnim uslovima dobiti novac iz inostranstva.

To znači da bi trebalo da imamo više razumevanja – što nije loše, i strpljenja – što je već gotovo neizvodljivo.

Ukoliko ne želi da je najure, Vlada će morati da pokaže rezultate veoma brzo. Moguće već posle 100 dana, što je tradicionalno prvo merenje prolaznog vremena.

Bilo bi, naravno, suludo očekivati da za 100, pa i za 365 dana, standard i zaposlenost počnu da rastu, da se poravnaju budžetske i ostale rupe, da se isplate dugovi... Treba biti realan.

Kad razmišljam o rezultatima, imam na umu stvari koje su dostižne i ostvarive u relativno kratkom periodu. Koje ne donose konkretna poboljšanja ali deluju umirujuće, ohrabrujuće.

Novi parlament, uz inicijative agilne Vlade, mora da počne da zakone koji su se pokazali loši – kao Zakon o informisanju ili onaj koji onemogućava naplatu poreza posle stečaja – menja.

Vlada može da inicira raščišćavanje spornih privatizacija. Može da otvori poznate i nepoznate afere korupcije oko javnih nabavki. Može, kao što sam pisao, da istera na čistac kupoprodaju „Politike”.

Može – ne, ne – mora da pokrene reforme koje su posustale. To bi ne samo predstavljalo ispunjenje dosad datih obećanja, već bi donelo neku vrstu psihološkog rasterećenja kod ljudi. Verujem da bismo lakše podnosili sve nedaće kada bismo uvideli da se nešto radi, da se talasa.

Kriza u kojoj živimo više je posledica dosadašnje loše politike nego loše ekonomije. Više je rezultat bahatog osećaja nepromenljivosti nego građanske nestrpljivosti.

Reformski proces je usporen a privredni rast zakočen umnogome zato što je postojalo nabusito odbijanje da se političko okruženje uredi na način u kome će se efikasno donositi ključne odluke i otvarati šanse. Što je, drugim rečima, primat politike bio nedopustivo snažan.

Upravo zato, demokrate su sebe tokom perioda vlasti dovele u poziciju da ih, barem zasad, pamtimo kao ulickane birokrate a ne kao ljude koji su doprineli da se transformiše svekoliko život Srbije, pre svega privredni.

Demokrate će valjda, ukoliko poslušaju Dragana Đilasa, izvući pouke iz poraza od kog mnogi njihovi ošamućeni čelnici nikako da se saberu i osveste.

Uzgred budi rečeno, žao mi je što je partijska sebičnost onemogućila posao Milici Delević, a Srbiju uskratila jedinstvenog primera političke širokogrudosti – kakvi god da su motivi – da u Vladi važan posao ima neko kvalifikovan iz opozicije.

U sličnu grešku mogla bi da upadne i ova vlada smenjivanjem državnih službenika na način koji bi povredio princip nezavisnosti institucija – što bi bio udarac onome što bi trebalo da bude vladavina prava u Srbiji, a potvrda partijskog voluntarizma.

Ne dopada mi se, priznajem takođe, da ključne skupštinske odbore kontrolišu ljudi iz stranaka koje drže ministarstva koje ti odbori treba da nadgledaju. Jeste po starom pravilniku, ali gde je tu promena? Da li je to pravi način blokiranja „feudalizacije” političkog i ekonomskog prostora, o kojoj se toliko priča? Nisu me ubedili.

Nova vlast obavezna je da izvlači pouke. Naprednjaci, koji za razliku od svih svojih koalicionih partnera imaju prednost da nisu isprobavani, ipak kao najveća srpska stranka imaju najveću odgovornost.

Od prvog dana treba da shvate da nosilac vlasti plaća najveći ceh. Njima se, poput gazde na čelu sofre, podnosi račun. Drugi koalicioni gosti mogu da se razbeže, da odu na drugi dernek, ali njih jure. Pitajte DS.

Od naprednjaka očekujem da kontrolišu apetite onih koji nisu kicoši na novac. Prvo svojih. Potom da novog premijera stalno podsećaju da ukroti razbuktale ambicije socijalista.

Iskreno sam radoznao da vidim kako će premijer svoje vizije socijalne države bez stezanja kaiša uklapati sa omčama o vrat neoliberalizma, ali njemu lično i naprednjacima u celini će ići na konto ukoliko dopuste da se mnogo razmaše onaj pitomac MMF-a i Svetske banke. Moraće pod lupom da drže kandidate za kraduckanje. Itd., itd.

Naprednjaci, Dačić & Kompanija imaju šansu koju im je dao narod. Biće velika šteta ukoliko se budu ustezali da iskoriste lekcije iz prošlosti.

No, najvažnije je kako će vlada funkcionisati. Njen najveći problem u startu mogle bi da budu – stare navike.

Dok se nova Vlada sprema da startuje, setio sam se knjige Borisa Jeljcina „Priznanje” u kojoj opisuje kako mu je jedan od prvih prioriteta kada je preuzeo vlast 1990. bila borba protiv privilegija nomenklature.

„Sve dok su (Rusi) toliko siromašni i sumorni, ne mogu da jedem jesetru i kavijar, ne mogu da brzam kolima, ignorišući semafore, ne mogu da uzimam uvozne superpilule, znajući da sused nema aspirin za dete. Zbog toga sam osramoćen.”

Kada je napuštao Kremlj 2000, njegovo tajno bogatstvo, od nekretnina, jahti do konja, bilo je procenjeno na najmanje 15 miliona dolara.

Važno je, gospođe i gospodo ministri, da razumete šta hoću da kažem.