Коцка је бачена, у темеље

Постизборно чекање на нову владу могло је да се смести негде између великих обећања победника о променама, и каустичних упозорења економиста да времена има мало и да панацеју за излазак из кризе тек треба пронаћи.

Како год, после ноћног инаугурационог маратона, који је показао да су посланички капацитети за међусобна препуцавања ретка суфицитарна роба, звона су огласила отварање Олимпијских игара и старт 19-чланог тима селектора Ивице Дачића.

Alea iacta est, коцка је бачена. Знам да Срби воле да прво кажу „не” и када мисле „да”, али лепо понашање одређује да влади пожелимо срећу, а озбиљност ситуације налаже да сачекамо пре него што почнемо да критикујемо или, дај боже, хвалимо.

Таква каква је, Влада је наша. Али, нема бланко чека на четири године, уверљивије је да их подсећа Томислав Николић него ја.

Дачић је своје коалиционе чирлидерсице окупио у плесу чија кореографија треба да одише реформским ритмом, финансијским пируетама и антикорупционашким корацима, но неће бити нимало лако раздрмати уморне ноге проширених вена а склеротичне зглобове натерати да поцупкују уз звуке „Миљацке”.

Јачање темеља земље биће врашки тешко. То што се Србија с небеса враћа темељима свакако радује, мада је то за сада апстрактна вредност.

Не дајем пет пара на статистичко препуцавање архивског типа да ли је ова влада најмања по саставу или није. Прогутаћу светски раритет да сваки од два путна коридора има свог министра.
Уштеду два-три министарства у мастодонтском систему српске бирократије више посматрам као гест добре воље него као значајно олакшање у тешкој дубиози овдашњих финансија.

Као сигнал конфузије доживљавам да један дан кажу да је угрожена исплата плата и пензија већ у августу – што би потврдило да смо нова Грчка, а потом саопште да буџет и није толико празан.

Боље је да знамо где смо заиста, него да се и овај кабинет придружи колекцији продаваца илузија.
Хармонизација ставова и оцена ће потрајати јер, иако се сви актери међусобно одавно познају, многи нису ни помишљали да ће их „Најевропљанин” Дачић окупити на једном месту.

Проблем је што ова влада има мање времена у односу на све претходне од 2000, што јој је дефицитарно наслеђе горе него икад до сада, што јој је од мале помоћи позивање на грешке претходника, што је у временима тешке овдашње кризе и Европа обузета својим бригама, што је тешко под повољним условима добити новац из иностранства.

То значи да би требало да имамо више разумевања – што није лоше, и стрпљења – што је већ готово неизводљиво.

Уколико не жели да је најуре, Влада ће морати да покаже резултате веома брзо. Могуће већ после 100 дана, што је традиционално прво мерење пролазног времена.

Било би, наравно, сулудо очекивати да за 100, па и за 365 дана, стандард и запосленост почну да расту, да се поравнају буџетске и остале рупе, да се исплате дугови... Треба бити реалан.

Кад размишљам о резултатима, имам на уму ствари које су достижне и оствариве у релативно кратком периоду. Које не доносе конкретна побољшања али делују умирујуће, охрабрујуће.

Нови парламент, уз иницијативе агилне Владе, мора да почне да законе који су се показали лоши – као Закон о информисању или онај који онемогућава наплату пореза после стечаја – мења.

Влада може да иницира рашчишћавање спорних приватизација. Може да отвори познате и непознате афере корупције око јавних набавки. Може, као што сам писао, да истера на чистац купопродају „Политике”.

Може – не, не – мора да покрене реформе које су посустале. То би не само представљало испуњење досад датих обећања, већ би донело неку врсту психолошког растерећења код људи. Верујем да бисмо лакше подносили све недаће када бисмо увидели да се нешто ради, да се таласа.

Криза у којој живимо више је последица досадашње лоше политике него лоше економије. Више је резултат бахатог осећаја непроменљивости него грађанске нестрпљивости.

Реформски процес је успорен а привредни раст закочен умногоме зато што је постојало набусито одбијање да се политичко окружење уреди на начин у коме ће се ефикасно доносити кључне одлуке и отварати шансе. Што је, другим речима, примат политике био недопустиво снажан.

Управо зато, демократе су себе током периода власти довеле у позицију да их, барем засад, памтимо као улицкане бирократе а не као људе који су допринели да се трансформише свеколико живот Србије, пре свега привредни.

Демократе ће ваљда, уколико послушају Драгана Ђиласа, извући поуке из пораза од ког многи њихови ошамућени челници никако да се саберу и освесте.

Узгред буди речено, жао ми је што је партијска себичност онемогућила посао Милици Делевић, а Србију ускратила јединственог примера политичке широкогрудости – какви год да су мотиви – да у Влади важан посао има неко квалификован из опозиције.

У сличну грешку могла би да упадне и ова влада смењивањем државних службеника на начин који би повредио принцип независности институција – што би био ударац ономе што би требало да буде владавина права у Србији, а потврда партијског волунтаризма.

Не допада ми се, признајем такође, да кључне скупштинске одборе контролишу људи из странака које држе министарства које ти одбори треба да надгледају. Јесте по старом правилнику, али где је ту промена? Да ли је то прави начин блокирања „феудализације” политичког и економског простора, о којој се толико прича? Нису ме убедили.

Нова власт обавезна је да извлачи поуке. Напредњаци, који за разлику од свих својих коалиционих партнера имају предност да нису испробавани, ипак као највећа српска странка имају највећу одговорност.

Од првог дана треба да схвате да носилац власти плаћа највећи цех. Њима се, попут газде на челу софре, подноси рачун. Други коалициони гости могу да се разбеже, да оду на други дернек, али њих јуре. Питајте ДС.

Од напредњака очекујем да контролишу апетите оних који нису кицоши на новац. Прво својих. Потом да новог премијера стално подсећају да укроти разбуктале амбиције социјалиста.

Искрено сам радознао да видим како ће премијер своје визије социјалне државе без стезања каиша уклапати са омчама о врат неолиберализма, али њему лично и напредњацима у целини ће ићи на конто уколико допусте да се много размаше онај питомац ММФ-а и Светске банке. Мораће под лупом да држе кандидате за крадуцкање. Итд., итд.

Напредњаци, Дачић & Компанија имају шансу коју им је дао народ. Биће велика штета уколико се буду устезали да искористе лекције из прошлости.

Но, најважније је како ће влада функционисати. Њен највећи проблем у старту могле би да буду – старе навике.

Док се нова Влада спрема да стартује, сетио сам се књиге Бориса Јељцина „Признање” у којој описује како му је један од првих приоритета када је преузео власт 1990. била борба против привилегија номенклатуре.

„Све док су (Руси) толико сиромашни и суморни, не могу да једем јесетру и кавијар, не могу да брзам колима, игноришући семафоре, не могу да узимам увозне суперпилуле, знајући да сусед нема аспирин за дете. Због тога сам осрамоћен.”

Када је напуштао Кремљ 2000, његово тајно богатство, од некретнина, јахти до коња, било је процењено на најмање 15 милиона долара.

Важно је, госпође и господо министри, да разумете шта хоћу да кажем.