Koalicije bez ideologije kao sudbina

Da li su Srbiji potrebne političke partije, pitanje je koje se postavlja posle ovih izbora, na kojima se pokazalo da mogu „svi sa svima”. Da li se udruživanjem sa ideološki suprotstavljenim strankama ukida višepartijski sistem? Naši sagovornici kažu da je ukidanje prejaka reč, ali i da više nema ideologije, da su koalicije „naša sudbina” a da loši izborni zakoni i ekstremni višepartizam, prekrajaju izbornu volju građana.

Vladimir Goati, direktor Transparentnosti Srbija, kaže da su veliku muku i nedoumice unele koalicije. „U dvopartijskom sistemu se zna ko je pobednik. Ali, kada ima više partija, glasanje ne znači mnogo. Tako je i u Evropi, 90 odsto vlada od Drugog svetskog rata su koalicione, osim u Velikoj Britaniji. Razlog za to je heterogena struktura stanovništva. Sve više ljudi samo boravi na nekoj teritoriji, a sledeća generacija uzima državljanstvo. Koalicije su naša sudbina. Imamo i ekstremni višepartizam i loš izborni zakon koji podrazumeva da je cela Srbija jedna izborna jedinica i da je izborni cenzus od pet odsto.”

Goati kaže da se male partije „prišljamče uz velike”, donesu im deset do dvadeset hiljada glasova, a samostalno ne bi prešle cenzus. „To su koalicije mrava i slona. Malo koristi ima veliki brat, a mali se uvukao u bioskop. Zato treba uvesti stepenasti cenzus. Češka i Poljska su tu najefikasnije. Stranka mora da ima cenzus pet odsto, ali ako ide na izbore u koaliciji, dodaje se cenzus od dva odsto na svaku partiju. Cenzus treba da bude prilagođen broju partija u koaliciji. Kod nas je URS okupio mnoštvo partija a cenzus je bio pet odsto. I tako je od ukupno 85-90 partija, u našem parlamentu čak 46.”

Može se dogoditi i da neka partija propadne iako je ušla u parlament, tako što joj druga sa ambicioznim vođstvom uzme pet mandata. „To se dogodilo SDP-u u Deposu. Svakako treba smanjiti broj učesnika, ali se to ne čini, pa je pitanje da li ovo nekome odgovara. Ne može reći ni da su male partije nepotrebne, jer one unose dobre ideje – od ekologije do feminizma. Male partije bi mogle da se ujedine u velike, ali kod nas ostaju svi predsednici umesto da bude samo jedan”, objašnjava Goati.

O tome kako sada mogu „svi sa svima”, čak i ideološki, Goati kaže da nema više alternativnih ideologija, da se partije menjaju iz taktičkih razloga i da nema više teorijskih razlika između partija. „Programska distanca između partija je postala izuzetno mala. Jedino se DSS razlikuje.”

I na prošlim izborima je od SPS-a zavisilo na koju će stranu. Zašto onda nije pravljena velika koalicija? „Koalicija SNS-DS je preširoka sa dve homogene partije i bilo bi „ko će koga”. To su previše loši odnosi, previše različite putanje stranaka i cenu tog udruživanja platili bi na sledećim izborima. Među njima bi možda došlo do sukoba, a plen je ograničen, i ako jedni uzmu više, drugi će dobiti manje”, objašnjava Goati.

Ognjen Pribićević, iz Instituta društvenih nauka, kaže da to što svi mogu sa svima obesmišljava stranke i višestranački sistem. „Obrušava se osnovni postulat politike. Kod nas su u vladi partije koje o važnim stvarima misle različito. Na primer, URS je za štednju a PUPS nije. Gubi se i podela na levicu i desnicu. U SAD je poznata izreka – uhvati sve – ali se neke granice ne prelaze. Bilo bi logično da stranka dobije onoliko ministara koliko je dobila glasova, ali to nije tako, i to će uzrokovati manje interesovanje građana za izbore. Italija i Grčka su zbog toga pravile nove stranke. Nije ovo srpski specijalitet, mi samo idemo dalje od drugih.”

„Ide se na obesmišljavanje stranaka”, objašnjava Pribićević. Naš sagovornik kaže da je u srpskoj vladi ceo spektar stranaka, od liberala, socijalista pa do desnice, a premijer ima 10 odsto glasova. „Došlo je i do nestajanja granice pobednik – gubitnik. Antisistemske stranke koje su bile gubitnice 2000. godine, vraćaju se na vlast ali se mora reći da to nisu iste stranke”, objašnjava Pribićević.

Miodrag Radojević, politički analitičar, kaže da se kritike na ovu temu pojavljuju u poslednje vreme, ali da je slično bilo i u prethodnoj vladi. „Kritike su posledica fragmentacije partijske scene i pojave partijske države. Važno je biti na vlasti kako bi se opstalo i zbog koristi i povlastica. Zato političke institucije gube na autoritetu. Sada se taj problem izoštrava jer su dojučerašnji koalicioni partneri promenili dres. Građani su zbunjeni i u neverici. Nije važna ni ideologija već deljenje kolača.”

„Fragmentacija političkog sistema i stranačka država, trgovina mandatima, prelazak iz opozicionih redova u vladajuću koaliciju – sve su to pokazatelji krize parlamentarizma i višepartizma u Srbiji”, kaže Radojević. „Slobodni mandati pokazuju i da ne razmišljamo o posledicama odluke, jer se slobodan mandat ne može dozvoliti bez zaštitnih klauzula. Višepartizam se izvitoperio i sada je u prvom planu politički profit. Sadašnji saziv skupštine podseća na mali DOS, što je isticano kao nešto nepojmljivo. Postavlja se pitanje i da li treba postaviti određene granice ekstremnom višepartizmu. Ali, velike stranke kod nas nisu dovoljno velike. Kod nas se, inače, nedovoljno ukazuje na probleme kao što su promena Ustava ili izbornog zakonodavstva.”