Od Suvog brega do Prinstona

Čačak – Dvadeset i trećeg maja, dan pošto je navršio 30 godina, Filip Petronijević je odbranio doktorsku tezu na Univerzitetu u Pitsburgu pod nazivom „Sintetička studija cikloklavina, ciklopiezonične kiseline i drugih biološki aktivnih jedinjenja koja sadrže indol”. Nakon nekoliko sedmica napustio je Pensilvaniju i sa suprugom se preselio u Nju Džersi, jer će karijeru nastaviti na Univerzitetu u Prinstonu.

– Za postdoktorske studije konkurisao sam na Prinstonu i na Harvardu, dobio pozive sa oba ali prihvatio prvi. Radiću kod profesora Dejvida Makmilana koji je među vodećim svetskim stručnjacima za oblast organokatalize – kaže doktorand za „Politiku”.

Došao je onomad na nekoliko dana u rodni Čačak da bi video roditelje i sestru, podsetio se dragih boja zavičaja. Sa trideset leta već je položio sve ispite i zvanične provere znanja, sa ocenama „deset” ili „A”, a na Prinstonu ga čekaju dve ili tri godine stručnog usavršavanja. Već sa 33 mogao bi da ostvari životni san.

– Naumio sam da postanem profesor univerziteta, bilo u SAD ili negde u Evropi, da dobijem grupu svojih doktoranada i budžet. Za sada sve ide po planu.

Kao diplomac Hemijskog fakulteta iz Beograda, 2006. godine, dobio je poziv četiri univerziteta u SAD da o njihovom trošku nastavi doktorske studije. Sa fakultetskom koleginicom i budućom suprugom Marijom, koju je upoznao još u istraživačkoj stanici u Petnici, odabrao je Pensilvaniju i Pitsburg i tu ostao, evo, do doktorata. Iz naše prestonice doneo je znanje sa 30 ispita položenih sa desetkom i u nekadašnjem carstvu američkih čeličana stupio u dug niz od oko 2.000 dana teškog, mukotrpnog, neprestanog rada.

– U Pitsburgu sam bio u grupi profesora Petera Vipfa, Švajcarca nemačkog porekla koji je radio i nedeljom. Nismo videli ni Vaskrs, ni Božić, ni Dan nezavisnosti, radeći od 9 do 22 ili 23 sata. Samo subotom radilo se nešto kraće, do 19 ili 20 sati, a jedino nedeljom bio sam kod kuće i mogao da vidim dan. Pri tome, uvek izložen velikom pritisku i izuzetnoj konkurenciji. U grupi je bilo 35 istraživača i niko nas nije direktno kontrolisao, ali smo svakog utorka i petka morali mentoru da predočimo šta smo uradili u međuvremenu, kako bih posle pet godina takvog rada stekao pravo da doktoriram.

Grupa je pokušavala da usavrši lek protiv botulizma koji izaziva jedna bakterija, napadajući nerve. Zbog toga signali ne mogu da se šalju kroz nervni sistem i posle izvesnog vremena dolazi do paralize i smrti.

– Zatim sam počeo da radim na drugom projektu u vezi sa indolom, podstrukturu koja se javlja u farmakološki aktivnim supstancama. Našli smo novi metod za sintezu indola koji smo primenili u trećem projektu. To je, dakle, bila sinteza jednog prirodnog proizvoda čija biološka aktivnost nije poznata. Jedinjenje je izolovano još 1969. godine i ima strukturu sličnu LSD-u, primenjivo je u lekovima protiv raznih neuroloških i psihičkih stanja. Naš metod primenili smo u sintezi tog molekula i to smo poslali na biološka testiranja. Time je zaokružena jedna celina u mom doktoratu.

Sutra se vraća u SAD, čekaju ga obaveze na Prinstonu. Tu će imati primanja veća bar za polovinu nego u Pitsburgu, ali mora u nekoj farmaceutskoj kompaniji da potraži posao za Mariju, koja je hemičar sa masterom.

Neobičan je put kojim je Filip dospeo u svet organske hemije. Rastao je u radničkoj porodici čačanskog naselja Suvi breg i, dok su roditelji bili na poslu, gledao školske emisije „Atom po atom” i „Pogled u ogled”. Iako je bio tek peti osnovne, dve godine starija sestra povela ga ja sa sobom u školu na čas hemijske sekcije. Profesorka je postavila zadatak namenjen učenicima sedmog razreda i od svih đaka rešio ga je samo „padobranac” Filip.