Zašto zdravlje nacije ima silaznu putanju

Čekajući promene u Ministarstvu zdravlja, u meni se opet budi nada da ćemo baš ovog puta krenuti u prave reforme, da će svi zajedno raditi za opšti oporavak zdravstva.

Položaj Ministarstva zdravlja u prethodnim vladama je bio specifičan zbog pogrešnog shvatanja zdravstvenog sektora. Kod nas se zdravstvo izjednačuje s medicinom, odnosno posmatra se isključivo kao oblast u kojoj se organizuje rad zdravstvenih ustanova. Smatra se da su jedino medicinski radnici stručni da donose odluke i kreiraju politiku. Shodno tome, niko od kolega iz vlade im se ne meša u posao. Ovakav pristup zdravstvu je pogrešan pre svega zato što pojam zdravstva podrazumeva mnogo širi delokrug koji obuhvata sve oblasti koje utiču na uslove života građana. To su: vazduh, voda, hrana, stanovanje, saobraćaj, sigurnost na radnom mestu i svesnost o ličnoj odgovornosti za vođenje zdravog života. Poznato je da na zdravlje nacije najviše utiču faktori koji su izvan sistema lečenja i da doprinos medicinske nauke nije presudan u očuvanju i unapređenju zdravlja. Bitka za zdravlje stanovništva se ne vodi samo u bolnicima nego i na mestima gde je zdravlje ugroženo, a za to su nadležni svi resori u vladi. Uskim definisanjem zdravstva isključivo iz ugla nabavke opreme i uređenja rada zdravstvenih ustanova izbegava se odgovornost za loše zdravstveno stanje nacije koje je prevashodno posledica loših uslova života, a ne samo loše organizacije medicinske službe.

Efikasna politika mora se zasnivati na utvrđivanju uzroka koji negativno deluju na zdravlje stanovništva i dostupnih mera za otklanjanje tih uzroka, a zatim na osnovu opšteg konsenzusa mogu se usvojiti planovi i programi aktivnosti. Ako se nastavi s praksom zapostavljanja stručnih institucija, s kojom smo se suočavali poslednjih deset godina, zdravstvena politika će se opet praviti na osnovu želja, a ne naučno zasnovanih analiza. Državne ustanove javnog zdravlja, čija je uloga da budu savetodavci ministarstva, sprovele su mnogobrojne edukacije i savetovanja uz dobru saradnju s međunarodnim institucijama. Smenama čelnih ljudi i marginalizacijom nosioca ovih aktivnosti – Republičkog zavoda za zaštitu zdravlja „Batut”, gotovo da je ugašen dalji razvoj zdravstvene nauke u Srbiji. Postojeće naučne ustanove su umesto inicijatora istraživanja postale samo izvršioci tuđih odluka. Studije, projekti i analize koje su urađene u proteklih deset godina inicirali su većinom spoljni naručioci i finansijeri, dobijene rezultate, iako su bili važni, ministarstvo nije znalo da iskoristi na pravi način.

U poslednjih petnaest godina gotovo sve partije su imale svoje predstavnike na važnim mestima u Ministarstvu zdravlja. Mada su postajale velike razlike u uslovima u kojima su prethodni ministri radili, mi reformu zdravstva nismo dočekali, a zdravlje nacije ima konstantno silaznu putanju. Ne mislim da je partijska pripadnost ministra zdravlja odlučujuća odrednica u kreiranju zdravstvene politike, primarni uticaj ima odnos društva i države prema zdravstvu, a zatim do izražaja dolazi sposobnost ministra i njegovog tima. Ministarstvo zdravlja je ustanova koja ima stalne potrebe i zahteve za istraživačkim radom stručnih institucija, ono inicira istraživanja i podiže nivo stručnosti. Ključne odluke o neophodnim promenama moraju da budu zasnovane na prethodnoj oceni njihovog očekivanog efekta i nove mere počinju da se uvode kada je proverena njihova izvodljivost i efikasnost. Sve ovo je odavno zapisano u stručnoj literaturi, pitanje je da li ćemo da krenemo napred oprobanim putevima ili ćemo i dalje stajati na sporednom koloseku.

Viši stručni saradnik, Ekonomski institut, Beograd