Drama na carskom drumu

Moj školski drug Goran prekjuče mi banu u stan. Samo što sam ga poslužio kafom, on opet poče da vergla priču o tome kako je nedavno, dok je seckao crni luk u kuhinji, prešao oštricom noža preko kažiprsta leve ruke. Druže, to je bila drama, drama, govorio je Goran.

U jednom trenutku sam mu šakom čvrsto stegao ruku i zaustavio tu njegovu tiradu. Hoćeš da čuješ šta je prava drama? Onda me saslušaj samo pet minuta, rekoh mu.

Pred Sajam knjiga u Beogradu, 2001. godine, pozove Petar Živadinović, vlasnik izdavačke kuće "Paideja", poznatog novinara "Politike" Borka Gvozdenovića, nekadašnjeg dopisnika našeg lista iz Kine i Rusije, da bude domaćin nekoliko dana njihovom gostu i autoru Vasiliju Stavickom, čije knjige je počeo da objavljuje. Reč je, dodao je Živadinović, o piscu dokumentarne proze, pre trilera, zasnovane na istinitim događajima. Autor je o tome znao dosta, jer je u SSSR-u izvesno vreme, pre napuštanja aktivne službe, obavljao poslove šefa za štampu KGB-a.

Stavicki je prvih dana Sajma knjiga imao 26 intervjua i razgovora sa izdavačima i Borko je sve to simultano prevodio. Čudilo ga je jedino što Rus uopšte nije potezao čašicu, a još više to što se ni njemu nešto nije pilo.

Dvadeset i petog oktobra krenu Rus i Gvozdenović u Smederevo da posete Veru Horvat, prevodioca romana Vasilija Stavickog. Pođu Borkovom "tojotom", a njima se pridruži i Verin suprug. Nisu se vozili autoputem već u narodu zvanim carskim drumom, Smederevskim putem. Posle posete Veri Horvat, svi zajedno pošli su da pogledaju kabaretsku predstavu Gorana Sultanovića koji je gostovao u Smederevu. Gost iz Rusije je insistirao na ranijem povratku u Beograd, jer sutradan učestvuje u emisiji Milorada Crnjanina na novosadskoj televiziji. Iz Smedereva su pošli oko ponoći, samo njih dvojica u kolima, Borko i Vasilij. Za volanom je bio Gvozdenović.

Borko mi je kasnije pričao da je osetio tegobe, čim su izašli iz grada. Počeo je da gubi kontrolu nad vozilom. Te noći nije bilo mesečine. Smederevski put je bio u gustom mraku. Borko je sa još malo svesti koju je grčevito pokušavao da održi tragao za osvetljenim delom puta gde bi zaustavio vozilo. Stavicki je sve vreme osećao da se nešto čudno događa, ali nije ništa pitao. Odjednom, Borko je video malo svetlosti s leve strane druma i "tojotu" tamo usmerio. Motor se naglo ugasio. Onemoćao, imao je samo još toliko snage da prikoči, jer je vozilo pošlo ka obližnjem brežuljku. Rekao je Rusu da on više ne može da vozi, da nema snage. Misli i da će izgubiti svest, pa će Stavicki morati da sedne za volan. Ali kako, rekao je Vasilij, kad nema dozvolu kod sebe, a i ne poznaje put.

Još u punoj snazi, nabijen, Rus je brzo prebacio Borka na mesto suvozača i dao gas. Gvozdenović mu je govorio da ne vozi tako brzo, jer će izginuti i da treba da budu srećni što se to nije dogodilo dok je on bio za volanom. Borko je samo mislio u koju bolnicu da odu.

Ni Stavickom nije bilo lako. Znao je da njegov domaćin mora živ da stigne do bolnice. On ni po koju cenu ne sme da umre u kolima, u kojima je još samo on, bivši pripadnik KGB-a. Zar da mu umre novinar "Politike" i nekadašnji dopisnik iz Moskve. Ko bi verovao, posle onog što se dogodilo u Moskvi krajem šezdesetih, da u Borkovoj eventualnoj smrti prste nije umešala ruska tajna policija. Tada su Aleksandar – Saša Veselinović, dopisnik Tanjuga, i Miodrag – Mališa Marović, dopisnik "Politike", u posleponoćnim satima pošli da se provozaju Moskvom i razmene informacije, jer su znali da su im dopisništva i stanovi ozvučeni. Sa sasvim drugog kraja veoma široke moskovske ulice, iz suprotnog smera, naleteo je kamion cisterna i udario u njihovo vozilo. Na licu mesta je poginuo Saša Veselinović, dok je dopisnik "Politike" Marović zadobio teške telesne i po život opasne povrede. Kasnije je utvrđeno, a o tome je Marović i knjigu napisao, da je udes inscenirala sovjetska tajna policija.

Sve je to sigurno bilo poznato i Stavickom. Zar nova tragedija, novo sumnjičenje. Ukoliko bi Borko umro u vozilu, od neverice ga ne bi oprali ni Sava ni Dunav. To ni po koju cenu nije smeo da dozvoli. Gvozdenović je odlučio da mu poslednjim gramima snage pokazuje put do stana na Dunavskom keju 17. Tamo su ga čekale supruga Vera, lekar, i kćerka Ana, studentkinja.

Kad su nekako stigli do Borkovog stana, Stavicki je izleteo iz automobila i očajnički počeo da pritiska sva dugmad na interfonima nekoliko ulaza. Niko se nije odazvao. Verovatno je i onima koji su nešto čuli bio sumnjiv glas "nekog pijanog Rusa". Stavicki je dozivao u pomoć. Niko se nije oglašavao. Izašao je na put i pokušao da zaustavi retka vozila. Niko se nije zaustavio. Za to vreme sasvim onemoćao Borko je sedeo na suvozačevom mestu i mislio da je došao kraj njegovom životu. Nije mogao da se seti i Stavickom pokaže ključeve od ulaznih vrata i stana koji su visili na kontakt-bravi ispod volana.

U isto vreme, posle gledanja na televiziji nekog filma u kasnim noćnim satima, na terasu su izašli Miško Vuksanović i njegova žena, Borkove komšije, i pogledali šta se to u dvorištu događa. Čuli su i Rusa koji nekoga traži. Miško je rekao supruzi da je, izgleda, obijena Borkova "tojota", jer su prednja vrata širom otvorena. Sleteli su niz stepenice.

Posle su uneli Borka u stan. Borkova Vera je brzo intervenisala. Znala je da joj je muž imao težak moždani udar i da je čudo da je još u životu. Pozvali su Hitnu pomoć, koja je stigla za pet minuta. Smestili su ga u bolnicu "Sveti Sava".

Sutradan je u pomoć pozvan i profesor Vasa Antunović, koji je rekao da Borko ima samo deset odsto šansi da preživi i da tu ne bi trebalo ništa operativno da se preduzima, jer mu je mozak plivao u krvi. Operacija dolazi u obzir samo ako počnu da otkazuju vitalne funkcije.

Srećom, operacija nije bila potrebna. Zahvaljujući brizi lekara bolnice "Sveti Sava" i Centra za rehabilitaciju u Sokobanjskoj, brzom oporavku Gvozdenovića je pomogla i nega porodice.