Драма на царском друму

Мој школски друг Горан прекјуче ми бану у стан. Само што сам га послужио кафом, он опет поче да вергла причу о томе како је недавно, док је сецкао црни лук у кухињи, прешао оштрицом ножа преко кажипрста леве руке. Друже, то је била драма, драма, говорио је Горан.

У једном тренутку сам му шаком чврсто стегао руку и зауставио ту његову тираду. Хоћеш да чујеш шта је права драма? Онда ме саслушај само пет минута, рекох му.

Пред Сајам књига у Београду, 2001. године, позове Петар Живадиновић, власник издавачке куће "Паидеја", познатог новинара "Политике" Борка Гвозденовића, некадашњег дописника нашег листа из Кине и Русије, да буде домаћин неколико дана њиховом госту и аутору Василију Ставицком, чије књиге је почео да објављује. Реч је, додао је Живадиновић, о писцу документарне прозе, пре трилера, засноване на истинитим догађајима. Аутор је о томе знао доста, јер је у СССР-у извесно време, пре напуштања активне службе, обављао послове шефа за штампу КГБ-а.

Ставицки је првих дана Сајма књига имао 26 интервјуа и разговора са издавачима и Борко је све то симултано преводио. Чудило га је једино што Рус уопште није потезао чашицу, а још више то што се ни њему нешто није пило.

Двадесет и петог октобра крену Рус и Гвозденовић у Смедерево да посете Веру Хорват, преводиоца романа Василија Ставицког. Пођу Борковом "тојотом", а њима се придружи и Верин супруг. Нису се возили аутопутем већ у народу званим царским друмом, Смедеревским путем. После посете Вери Хорват, сви заједно пошли су да погледају кабаретску представу Горана Султановића који је гостовао у Смедереву. Гост из Русије је инсистирао на ранијем повратку у Београд, јер сутрадан учествује у емисији Милорада Црњанина на новосадској телевизији. Из Смедерева су пошли око поноћи, само њих двојица у колима, Борко и Василиј. За воланом је био Гвозденовић.

Борко ми је касније причао да је осетио тегобе, чим су изашли из града. Почео је да губи контролу над возилом. Те ноћи није било месечине. Смедеревски пут је био у густом мраку. Борко је са још мало свести коју је грчевито покушавао да одржи трагао за осветљеним делом пута где би зауставио возило. Ставицки је све време осећао да се нешто чудно догађа, али није ништа питао. Одједном, Борко је видео мало светлости с леве стране друма и "тојоту" тамо усмерио. Мотор се нагло угасио. Онемоћао, имао је само још толико снаге да прикочи, јер је возило пошло ка оближњем брежуљку. Рекао је Русу да он више не може да вози, да нема снаге. Мисли и да ће изгубити свест, па ће Ставицки морати да седне за волан. Али како, рекао је Василиј, кад нема дозволу код себе, а и не познаје пут.

Још у пуној снази, набијен, Рус је брзо пребацио Борка на место сувозача и дао гас. Гвозденовић му је говорио да не вози тако брзо, јер ће изгинути и да треба да буду срећни што се то није догодило док је он био за воланом. Борко је само мислио у коју болницу да оду.

Ни Ставицком није било лако. Знао је да његов домаћин мора жив да стигне до болнице. Он ни по коју цену не сме да умре у колима, у којима је још само он, бивши припадник КГБ-а. Зар да му умре новинар "Политике" и некадашњи дописник из Москве. Ко би веровао, после оног што се догодило у Москви крајем шездесетих, да у Борковој евентуалној смрти прсте није умешала руска тајна полиција. Тада су Александар – Саша Веселиновић, дописник Танјуга, и Миодраг – Малиша Маровић, дописник "Политике", у послепоноћним сатима пошли да се провозају Москвом и размене информације, јер су знали да су им дописништва и станови озвучени. Са сасвим другог краја веома широке московске улице, из супротног смера, налетео је камион цистерна и ударио у њихово возило. На лицу места је погинуо Саша Веселиновић, док је дописник "Политике" Маровић задобио тешке телесне и по живот опасне повреде. Касније је утврђено, а о томе је Маровић и књигу написао, да је удес инсценирала совјетска тајна полиција.

Све је то сигурно било познато и Ставицком. Зар нова трагедија, ново сумњичење. Уколико би Борко умро у возилу, од неверице га не би опрали ни Сава ни Дунав. То ни по коју цену није смео да дозволи. Гвозденовић је одлучио да му последњим грамима снаге показује пут до стана на Дунавском кеју 17. Тамо су га чекале супруга Вера, лекар, и кћерка Ана, студенткиња.

Кад су некако стигли до Борковог стана, Ставицки је излетео из аутомобила и очајнички почео да притиска сва дугмад на интерфонима неколико улаза. Нико се није одазвао. Вероватно је и онима који су нешто чули био сумњив глас "неког пијаног Руса". Ставицки је дозивао у помоћ. Нико се није оглашавао. Изашао је на пут и покушао да заустави ретка возила. Нико се није зауставио. За то време сасвим онемоћао Борко је седео на сувозачевом месту и мислио да је дошао крај његовом животу. Није могао да се сети и Ставицком покаже кључеве од улазних врата и стана који су висили на контакт-брави испод волана.

У исто време, после гледања на телевизији неког филма у касним ноћним сатима, на терасу су изашли Мишко Вуксановић и његова жена, Боркове комшије, и погледали шта се то у дворишту догађа. Чули су и Руса који некога тражи. Мишко је рекао супрузи да је, изгледа, обијена Боркова "тојота", јер су предња врата широм отворена. Слетели су низ степенице.

После су унели Борка у стан. Боркова Вера је брзо интервенисала. Знала је да јој је муж имао тежак мождани удар и да је чудо да је још у животу. Позвали су Хитну помоћ, која је стигла за пет минута. Сместили су га у болницу "Свети Сава".

Сутрадан је у помоћ позван и професор Васа Антуновић, који је рекао да Борко има само десет одсто шанси да преживи и да ту не би требало ништа оперативно да се предузима, јер му је мозак пливао у крви. Операција долази у обзир само ако почну да отказују виталне функције.

Срећом, операција није била потребна. Захваљујући бризи лекара болнице "Свети Сава" и Центра за рехабилитацију у Сокобањској, брзом опоравку Гвозденовића је помогла и нега породице.