Zamke kineskog bogatstva

London – Poslednjih 30 godina kineski lideri provodili su besane noći zabrinuti zbog siromaštva svoje zemlje. Danas, uoči promena u vrhu vlasti koje se dešavaju jednom u deceniji, nesanicu ne izaziva siromaštvo, već bogatstvo Kine, piše u analizi Rojtersa.
Deng Sjaoping je 1979. kao cilj modernizacije odredio „umereno dobrostojeće društvo“ (sjaokang), u kom će građani imati dovoljno da ne brinu za svakodnevno preživljavanje.

Već duže od deset godina Kinezi žive u jednom obliku ovakvog, nekad utopijskog koncepta.

Na nedavnom putovanju po prosperitetnoj provinciji Guangdung u delti Biserne reke zapanjilo me bogatstvo kineskih gradova, ali i krhkost socijalnih temelja na kojima ono počiva.

Ekonomski rast zemlje je „usporio“ na 7,6 odsto u drugom kvartalu (najslabiji kvartal od 2009, kada je 20 miliona Kineza ostalo bez posla zbog svetske finansijske krize). Premijer Ven Đijabao nedavno je upozorio da dolaze teška ekonomska vremena.

Poseban izazov režimu predstavlja Guangdung, gde radnici migranti često protestuju, a nova srednja klasa se trudi da u vreme ekonomskog usporavanja zadrži stečenu prednost.

Posle iskustva na trgu Tjenanmen 1989, kineski lideri su bolno svesni da su veći izgledi da društvene sukobe i revolucije izazovu osujećene ambicije onih koji žele mnogo, nego muke najsiromašnijih.

Sada kada je Kina u obasuta bogatstvom, pojedini intelektualci odgovore za mnoga pitanja traže u neobičnim izvorima.

„Imućno društvo“ Dž. K. Galbrajta predstavljalo je 1958. kritiku američke opsesije rastom BNP-a i proizvodnje. Napravio je pometnju tvrdnjom da će američka opsednutost količinom proizvedene robe morati da ustukne pred važnijim pitanjem kvaliteta života.

U čuvenom uvodu on tvrdi da, dok siromašni ljudi jasno znaju svoje probleme i rešenja, „bogataš je sklon da imovinu koristi na pogrešan način“. Tako je i sa pojedincima i sa nacijama, tvrdi Galbrajt.

Kina je bila jedna od zemalja sa najvećim stepenom jednakosti, a sada ima veći jaz između bogatih i siromašnih nego SAD. Vodeći levičarski mislioci poput Vang Šaoguanga i Lu Zoulaja tvrde da bi Galbrajt lako prepoznao simptome ovog bogatog društva u današnjoj Kini.

Prvo, rukovodstvo Kine je tokom čitave jedne generacije opsesivno usmereno na ekonomski rast na uštrb svega drugog. Drugo, nejednakost se produbila jer je socijalistička Kina uništila „gvozdenu zdelu pirinča“ socijalne zaštite. Treće, privatna potrošnja je upadljivo rasla na uštrb investicija u opšta dobra kao što su penzije, zdravstvo i obrazovanje. I četvrto, rasla je preterana potrošnja na projekte iz taštine, umesto potrebnih ulaganja u dobrobit društva.
Kinesku ponudu jeftine robe za izvoz omogućilo je mnoštvo migranata i sistem „hukou“ koji vezuje seljake za zemlju i lišava ih svih socijalnih prava ukoliko spakuju kofere i krenu za poslom.

Zbog toga grad kao Guangdžou (ranije poznat kao Kanton), najveći u Guangdungu, liči na Saudijsku Arabiju: ima BNP po stanovniku u rangu sa zemljama srednjeg nivoa prihoda, ali se procenjuje da je samo tri od 15 miliona ljudi koji svakodnevno rade u Guangdžou zvanično prijavljeno. Ostali nemaju pravo na stan, obrazovanje i zdravstvo.

U Saudijsku Arabiju jeftinu radnu snagu privlači bogatstvo od nafte, ali u Guandungu su radnici i izvor i nusproizvod bogatstva.
Ne ključa samo Guangdžou od socijalnih nemira, iako je zbog visokog nivo razvoja tu nejednakost vidljivija. Kineska glad za rastom i bogatstvom je stvorila „balon ekonomiju“ i mnoge zarobila u siromaštvu.

Broj zvanično zabeleženih „masovnih incidenata” (definisani kao nasilne demonstracije više od 500 ljudi) porastao je sa 8.700 u 1993. na 87.000 u 2005. i 180.000 u 2011.

Poslednjih godina uzavrela je rasprava u Kini o tome kako izbeći zamke bogatstva. S jedne strane, mnogi iz nove levice traže da se stimuliše domaća tražnja da bi se uklonili uzroci socijalnih nemira. Na vrhu njihove liste su zahtevi za povećanje plata, ukidanje veštačkih subvencija za izvoz, pravo na socijalnu pomoć, reformisanje sistema „hukou“ i okončanje „finansijske represije“ veštački niskih kamatnih stopa.

Dovoljno će biti teško povećati plate i polako ojačati renminbi (juan), ali kraj finansijske represije veštački niskih kamatnih stopa udariće u srž najvažnijih kineskih interesa. Štaviše, ove mere će usporiti rast.

Zato mnogi na desnici traže način kako da kinesko bogatstvo postane prihvatljivije. Žele da privatizuju državna preduzeća i razviju politiku koja će legitimizovati nejednakost koja je po njihovom mišljenju glavni podsticaj napretka.

Ogromni podsticaji su pomogli Kini kratkoročno, ali su na duže staze izazvali neravnotežu. Danas intelektualci tvrde da je Dengovo „sjaokang“ društvo dostiglo prirodnu granicu jer radnici migranti masovno izlaze na ulice kao nikad ranije, a zvaničnici javno izražavaju neslaganja.

Dok su njihovi prethodnici morali da se nose sa problemima siromaštva i nasleđem socijalizma, nova generacija kineskih vođa koji ove jeseni dođu na vlast moraće da izbegne zamke tržišta koje proizvodi, po Galbrajtovim rečima, privatno izobilje i javnu bedu.