Portret bez rama: Andrija Zlatić

Ima 34 godine, 22 godine streljačkog staža, Užičanin je, izraziti individualac i nije mu stalo do pažnje javnosti i svetlosti reflektora.

„Nisam na to navikao”, kaže Andrija Zlatić, osvajač prve medalje za Srbiju na Olimpijskim igrama u Londonu. Osvojio je bronzanu medalju u gađanju iz vazdušnog pištolja, a na šalu da će mnogo „gore” biti kad osvoji „zlato”, odgovara mirno: „Onda mi je ovo dobar trening”.

Streljaštvom je počeo da se bavi 1992. pod nadzorom oca Pavla (docnije je brigu o njegovim treninzima preuzeo brat Aleksandar) u užičkoj streljačkoj družini „Aleksa Dejović” i već 1998. pokazao je da je strelac za najveća dela postavši prvak sveta u gađanju iz vazdušnog pištolja. Pištolj je njegov sportski rekvizit, bolji je s vazdušnim, ali i s malokalibarskim postiže vrhunske rezultate.

Sa 24 godine debitovao je na Olimpijskim igrama u Atini 2004. i zauzeo 13. mesto vazdušnim i 32. malokalibarskim pištoljem, a i tada i u ovom olimpijskom ciklusu, koji se završava ceremonijom zatvaranja iduće nedelje, bio je naš prvi sportista koji je ispunio normu za učešće na olimpijskim igrama.

Imao je Andrija normu i za Peking 2008, ali jedno veče u društvu, u kojem su se pušile cigarete koje se ne mogu kupiti na kiosku, koštalo ga je suspenzije zbog pozitivnog nalaza na zabranjene stimulanse. Andrija o tome ne voli da govori, istina ne voli mnogo ni da priča o pobedama i trofejima, a osmehe i radost možda čuva samo za najuži krug prijatelja. Iz ravnoteže, koja je toliko potrebna strelcima, gotovo da ništa ne može da ga izbaci. Strpljivo sasluša svako pitanje i, najčešće, odgovara s najmanje moguće reči. Odgovor na pitanje kako su u njegovoj porodici primili njegov uspeh u Londonu, već je postao legendaran: „Čuo sam se s majkom. Sve je bilo u stilu – ljubi ga majka”.

Još veće čuđenje i sleganje obrva čelnika našeg Olimpijskog komiteta izazvala je njegova izjava da bronzana olimpijska medalja za njega ima istu vrednost kao i druge medalje koje je osvojio, a on je to primetio i samo dodao: „Sem što je ova osvojena na olimpijskim igrama koje su svake četiri godine”. Nije našao za shodno da objašnjava da je već osvojio dve medalje na svetskim prvenstvima u identičnoj konkurenciji kakva je bila u Londonu i da takmičarski gledano ova „bronza” nije vrednija od svetskog „srebra”. Ako to neko ne zna, nije njegov problem.

Andrijina profesija je strelac. Strelci i reprezentativci bili su mu i otac i brat. Od prošle godine puca i u Bundes ligi (zajedno s Jasnom Šekarić) i dopada mu se atmosfera koja tamo vlada. Nije uštogljena. Takmičari se najavljuju kao profesionalni bokseri, gledaoci daju sebi oduška skandiranjem i aplauzima tokom takmičenja, a Andrija radi svoj posao i pogađa jedva vidljiv centar mete na 10 metara vazdušnim i na 50 metara malokalibarskim pištoljem.

Dvostruki je prvak Evrope, prošle godine i osvajač Kristalnog globusa za ukupnu pobedu u svetskom kupu, a između treninga i takmičenja opušta se uz muziku, od domaće sluša isključivo rok i hip-hop, a kad je u pitanju sedma umetnost bira komedije, akciju i naučnu fantastiku.

Uprkos tome čvrsto je na zemlji, trenutno engleskoj, i sprema sa za start malokalibarskim pištoljem. „Biće još nešto...”, najavljuje škrto, ali trebalo bi mu verovati.

Živko Baljkas