Jutrenje na Dorćolu

Najnovija istraživanja pokazuju da je Srbija na petom mestu u Evropi po broju religioznih: tako se izjašnjava čak 77 odsto anketiranih građana u Galupovom istraživanju, što je daleko više od svetskog proseka od oko 50 odsto. Tim povodom „Politika” istražuje da li smo zaista toliko religiozan narod, ili se samo tako izjašnjavamo, jer u pojedinim crkvama u Srbiji sveštenici gotovo da nemaju kome da drže jutarnje i večernje službe pošto vernici ne dolaze.

 Za koga zvone zvona hrama Svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu? U rano jutro, oko 8 časova, svega desetak ljudi tiho ulazi u crkvu, na jutrenje. Šteta je što psalme iz knjige proroka Davida i crkvene molitve koje čita pojac, gotovo da nema ko da sluša.

Pojac je poznat kao nekadašnji gitarista novobeogradskih garažnih bendova koji su harali gradskom rokenrol scenom osamdesetih godina, klanjajući se Džimiju Pejdžu. Zaboravio je „Led cepelin”, ali se ipak penje ka nebu. Ako Bog da, zamonašiće se. Kada je devedesetih godina Srbija iznenada upoznala svevišnjeg, pohrlila je u crkve. Ali pojac nije bio od onih koji su tada kolektivno, u punoj brzini preplivavali iz socijalističkog samoupravljanja u pravoslavlje. Ostao je veran do danas.

Službenica „Telekoma” svakoga jutra, pre odlaska na posao, hita u dorćolski hram, osvećen davne 1930. godine, u prisustvu patrijarha Varnave i kralja Aleksandra Prvog. Žena dolazi samo radnim danima. Već godinu dana je redovna, pažljiva, strpljiva, ali ne pripada fanatičnim vernicama.

– Ne dolazim vikendom, tada je veća gužva i mnogo je vidljivije kako ljudi različito shvataju religioznost. Neki se klanjaju do zemlje, drugi ostavljaju novac na vidnom mestu, treći galame tokom službe kao žene na pijaci. Ja jesam religiozna, ali na način o kojem govori Vladeta Jerotić, koji kaže da religioznost nije samo vera, već i kompletno razmišljanje u hrišćanskom maniru – priča žena posle jutarnje službe.

Ljudi sa jutrenja su gotovo kao porodica. Razumeju muke i radosti, sreću i nesreću. Stvari o kojima razgovaraju toliko su obične, da podsećaju na starovremenske priče o kojima smo davno slušali, pa smo ih zaboravili, jer sada živimo u drugoj galaksiji, u kojoj se živi brzinom svetlosti.

Kada penzionerka Jelica Urošević govori kako se obratila Gospodu 2008. godine, pošto je jedva preživela moždani udar, ona se zapravo obraća ljudima koji su oko nje: Dejanu, tridesetsedmogodišnjaku koji se sprema za veroučitelja, ili crkvenjaku Neđi Mediću, koji je taj posao obavlja od 1961. godine kada je službovao u crkvi Svetog arhanđela Mihaila i Gavrila na Baščaršiji, a potom u sarajevskoj Sabornoj crkvi. Posle krvavih građanskih ratova, izbegao je ovde i službuje u svetom hramu gde se čuvaju skupoceni darovi iz 1877. godine: srebrni krst ukrašen dragim kamenjem, dar Tomanije i Jevrema Obrenovića i veliko rusko jevanđelje, poklon gospođe Ane Obrenović.

– U Crkvu su posle 1990. godine ulazili i oni koji su je vređali ranije. Misli čovek, ako se prekrsti, ode on u društvo Božje. Kako se približavao novi milenijum, tako se broj ljudi na jutarnjoj i večernjoj službi smanjivao – smeši se Neđo i seća se kako su crkve bile prepune tokom bombardovanja NATO-a.

Nesreća ujedinjuje ljude. Bombe su padale, sirene su ječale, ljudi su se stiskali u hramu, shvatajući da običan čovek stoji na krhkim nogama.

– Kad ste u dobroj volji, opsujete Boga, izgrdite ga, ali kad dođe stani-pani, onda se zove Bog u pomoć. A meni je vera pomogla više od lekova – prepisuje recept teta Jelica, nekadašnja „svaštara” na tehnološkom fakultetu. Kuvala je kafe, čistila, bila kurir…Sa dna društvene lestvice, odgajila je decu i unuke, napravila od njih poštene ljude. Tada nije poznavala Boga, ali sada veruje da je baš tada Bog sve vreme brinuo o njoj.

Protojerej Dušan Jovanović pamti kako je i u vreme komunizma slavio slave svako ko je hteo, da je u crkve odlazio svako ko je hteo, pa mu smeta taj večiti alibi koji su novi vernici tražili za sebe, umirujući svoju savest i upirući prstom u „crvene”.

– Onaj ko je verovao, verovao je uvek. Malo nam ljudi dolazi, oni su samo kap u moru. Ali Bog pruža ruke i poziva ih…Nudi pomoć i spasenje. A naš čovek očekuje da mu se odmah plati, naš čovek nema strpljenja, jer je Bog spor, ali dostižan. Srbin je uvek sprema da se svađa sa Bogom, da stavlja primedbe na njegova dela – priča protojerej Dušan.