Јутрење на Дорћолу

Најновија истраживања показују да је Србија на петом месту у Европи по броју религиозних: тако се изјашњава чак 77 одсто анкетираних грађана у Галуповом истраживању, што је далеко више од светског просека од око 50 одсто. Тим поводом „Политика” истражује да ли смо заиста толико религиозан народ, или се само тако изјашњавамо, јер у појединим црквама у Србији свештеници готово да немају коме да држе јутарње и вечерње службе пошто верници не долазе.

 За кога звоне звона храма Светог Александра Невског у Београду? У рано јутро, око 8 часова, свега десетак људи тихо улази у цркву, на јутрење. Штета је што псалме из књиге пророка Давида и црквене молитве које чита појац, готово да нема ко да слуша.

Појац је познат као некадашњи гитариста новобеоградских гаражних бендова који су харали градском рокенрол сценом осамдесетих година, клањајући се Џимију Пејџу. Заборавио је „Лед цепелин”, али се ипак пење ка небу. Ако Бог да, замонашиће се. Када је деведесетих година Србија изненада упознала свевишњег, похрлила је у цркве. Али појац није био од оних који су тада колективно, у пуној брзини препливавали из социјалистичког самоуправљања у православље. Остао је веран до данас.

Службеница „Телекома” свакога јутра, пре одласка на посао, хита у дорћолски храм, освећен давне 1930. године, у присуству патријарха Варнаве и краља Александра Првог. Жена долази само радним данима. Већ годину дана је редовна, пажљива, стрпљива, али не припада фанатичним верницама.

– Не долазим викендом, тада је већа гужва и много је видљивије како људи различито схватају религиозност. Неки се клањају до земље, други остављају новац на видном месту, трећи галаме током службе као жене на пијаци. Ја јесам религиозна, али на начин о којем говори Владета Јеротић, који каже да религиозност није само вера, већ и комплетно размишљање у хришћанском маниру – прича жена после јутарње службе.

Људи са јутрења су готово као породица. Разумеју муке и радости, срећу и несрећу. Ствари о којима разговарају толико су обичне, да подсећају на старовременске приче о којима смо давно слушали, па смо их заборавили, јер сада живимо у другој галаксији, у којој се живи брзином светлости.

Када пензионерка Јелица Урошевић говори како се обратила Господу 2008. године, пошто је једва преживела мождани удар, она се заправо обраћа људима који су око ње: Дејану, тридесетседмогодишњаку који се спрема за вероучитеља, или црквењаку Неђи Медићу, који је тај посао обавља од 1961. године када је службовао у цркви Светог арханђела Михаила и Гаврила на Башчаршији, а потом у сарајевској Саборној цркви. После крвавих грађанских ратова, избегао је овде и службује у светом храму где се чувају скупоцени дарови из 1877. године: сребрни крст украшен драгим камењем, дар Томаније и Јеврема Обреновића и велико руско јеванђеље, поклон госпође Ане Обреновић.

– У Цркву су после 1990. године улазили и они који су је вређали раније. Мисли човек, ако се прекрсти, оде он у друштво Божје. Како се приближавао нови миленијум, тако се број људи на јутарњој и вечерњој служби смањивао – смеши се Неђо и сећа се како су цркве биле препуне током бомбардовања НАТО-а.

Несрећа уједињује људе. Бомбе су падале, сирене су јечале, људи су се стискали у храму, схватајући да обичан човек стоји на крхким ногама.

– Кад сте у доброј вољи, опсујете Бога, изгрдите га, али кад дође стани-пани, онда се зове Бог у помоћ. А мени је вера помогла више од лекова – преписује рецепт тета Јелица, некадашња „сваштара” на технолошком факултету. Кувала је кафе, чистила, била курир…Са дна друштвене лествице, одгајила је децу и унуке, направила од њих поштене људе. Тада није познавала Бога, али сада верује да је баш тада Бог све време бринуо о њој.

Протојереј Душан Јовановић памти како је и у време комунизма славио славе свако ко је хтео, да је у цркве одлазио свако ко је хтео, па му смета тај вечити алиби који су нови верници тражили за себе, умирујући своју савест и упирући прстом у „црвене”.

– Онај ко је веровао, веровао је увек. Мало нам људи долази, они су само кап у мору. Али Бог пружа руке и позива их…Нуди помоћ и спасење. А наш човек очекује да му се одмах плати, наш човек нема стрпљења, јер је Бог спор, али достижан. Србин је увек спрема да се свађа са Богом, да ставља примедбе на његова дела – прича протојереј Душан.