Bolji život stanuje i ovde

I danas mnogi mladi maštaju da odu van granica naše zemlje, verujući da će u tuđem svetu naći mesto za sebe i početi neki novi i srećniji život. Da li je odlazak u svet nekad bio lagodniji i izvesnije "osuđen na uspeh", a kako je danas, mogu da posvedoče samo priče iz prve ruke onih koji su odavno otišli iz zavičaja.

Dragiša Tošović je rođen u Srbiji. Sa devet godina je iz rodnog Guncata kod Knića sa sestrom stigao u Švedsku, gde su mu već bili roditelji. Živi u Helsinborgu.

– Prvo je otišao otac, 1965. godine, a godinu kasnije za njim je na sever Evrope krenula i majka. Mi smo ostali u selu. Sanjao sam dan kada ćemo sestra i ja da odemo kod roditelja u taj daleki i nama nepoznati svet. Napokon, 1968. godine smo se ponovo našli na okupu – priča Dragiša Tošović; on je i ostao da živi u Švedskoj, a sestra Mira se vratila u Srbiju.

U ono vreme, kada se odlazilo "trbuhom za kruhom" da se pobegne od siromaštva ka boljem životu koji je bio – negde tamo daleko od zavičaja, posao se, kaže Tošović, lako nalazio:

– Moj otac je stigao uveče u Švedsku, a već izjutra je otišao na posao. Radio je kao moler u brodogradilištu. To je zvanje tada bilo na ceni...

Danas je, objašnjava, drugačije:

– Teško se dolazi do zaposlenja, posebno do dobro plaćenog posla, jer je i u Švedskoj mnogo imigranata. Verujte mi da znam naše ljude koji ne mogu da zarade dovoljno da bi došli u posetu najbližima, a dešava se da žele da se vrate u domovinu, ali nemaju novca za to.

A da postoje velike šanse da se i u Srbiji nađe posao, svedoči njegov poduhvat: 1996. godine otvorio je (porodičnu) firmu DTM u Čačku, koja se bavi proizvodnjom i montažom delova za evropsku auto-industriju, izradom i ugradnjom opruga za švedsku industriju opruga EWES i proizvodnjom magacinskih sistema za švedsku firmu Brenhult, kao i montažom delova za domaće tržište i svih vrsta žičanih proizvoda.

Reč je o firmi sa 23 zaposlena. Od toga, 15 su – žene. A ako se zna da je kod nas stopa nezaposlenosti visoka, ovo je primer kako može, s malo dobre volje i želje, ali i kapitala, da se pomogne razvoj srpske privrede.

– U Čačku je proizvodnja, a u Švedskoj matična firma koja se bavi plasmanom proizvoda, ne samo na švedskom već i na svetskom tržištu, preko firmi koje su naručioci tih proizvoda – objašnjava Tošović.

Inače, on smatra da su Šveđani spremni da pomognu Srbiji i da ulažu kapital u projekte koji su im isplativi, a mogu da doprinesu boljem životu ovdašnjih ljudi.

– Moto koji primenjujem u svakodnevnom radu glasi: "Čovek treba da bude zadovoljan uspehom samo ako mu je svaki radnik u firmi – zadovoljan". Toga se pridržavam, jer poštujem i cenim svakog ko ume i želi da radi – dodaje Tošović.