Posao za stručnjake, a ne političare

Ciljevi reforme pravosuđa – porast kvaliteta rada, veća odgovornost sudija, efikasniji i jeftiniji sudski sistem – nikada nisu bili sporni. Ono što je sporno jesu mere koje su preduzimane da bi se ovi ciljevi ostvarili. Najkrupnije među njima su:reizbor sudija, kao način rešavanja problema u kadrovskom sastavu sudova, zatim nova mreža sudova i novi procesni zakoni, doneti bez ozbiljne stručne javne rasprave.

Preduzete mere su više bile izraz političke želje da se problemi u pravosuđu reše brzo nego što su bile zasnovane na ozbiljnoj analizi postojećeg stanja. I upravo zato su se neke od tih mera pokazale kao neodržive.

Sada bi, po mom mišljenju, trebalo učiniti ono što je propušteno da se uradi na početku: da se napravi temeljna analiza postojećeg stanja, da se detektuju pravi uzroci slabosti u pojedinim segmentima pravosudnog sistema, a zatim da se preduzmu mere primerene našim mogućnostima, uz poštovanje međunarodnih standarda. U ovom poslu glavnu reč trebalo bi da vode stručnjaci a ne političari, kao što je do sada bio slučaj.

Zato mislim da je potrebno – kad već nemamo pravosudni institut koji bi se kontinuirano bavio statističkim i analitičkim poslovima i razvojnim programima u pravosuđu – formirati radne grupe za reformu pojedinih segmenata sistema.

Što se tiče odluke Ustavnog suda o vraćanju sudija na posao, mislim da je ona vrlo značajna. U trenutku kada je odlučeno da se ide na reizbor sudija, to jest da se prekine stalnost sudijske funkcije, garantovane Ustavom, mi u Društvu sudija smo rekli da to pitanje prevazilazi značaj pravosuđa i da ono treba da pokaže da li je ova država zasnovana na vladavini prava ili na političkoj volji. Jer postojao je maltene stranački konsenzus o reizboru sudija, iako je to u suprotnosti sa Ustavom. U tom smislu, ova odluka pokazuje da je politička volja ipak ograničena Ustavom i da političari moraju da poštuju Ustav i zakone koje su sami doneli.

Sve to ne znači da odgovornost i kvalitet sudskog kadra ne treba podići na viši nivo. To se, međutim, i kada bi bilo u skladu sa Ustavom, ne postiže reizborom, bez jasnih kriterijuma i u netransparentnom postupku, već uspostavljanjem sistema periodičnog vrednovanja rada i disciplinske odgovornosti sudija, koji će omogućiti da se na pouzdan način i u pravičnom postupku prepoznaju oni koji ne zaslužuju sudijsku funkciju.

Zakon o sudijama poznaje sistem vrednovanja njihovog rada, ali se ne primenjuje jer Visoki savet sudstva nije do danas usvojio pravilnik, a trebalo je pre dve godine, niti je izabrao tela koja vrednuju taj rad.

Treba, dakle, primenjivati ono što je već u zakonu, a to je da sudije dobijaju ocenu svog rada svake treće godine. Loša ocena predstavlja i osnov za razrešenje. Stalnost sudijske funkcije nije u suprotnosti s tim, jer stalnost ne znači da je neko doživotno sudija. Stalnost znači da niko ne može da bude lišen funkcije sem u zakonom tačno propisanim slučajevima.

I nova mreža sudova je uspostavljena političkim voluntarizmom, a ne na osnovu jasnih kriterijuma kao što su: broj predmeta, geografska udaljenost, nacionalni sastav stanovništva... Mreža sudova ne bi trebalo da zavisi od zalaganja poslanika u skupštini da njegova varošica dobije sud, već od toga li ispunjava kriterijume za to.

Ovde je postavljeno i pitanje kako Visoki savet sudstva da bude autonoman u odnosu na politiku? U vezi s tim postoji problem koji nije moguće rešiti bez promene Ustava. Naime, po Ustavu su članovi VSS-a ministar pravde i predsednik odbora za pravosuđe, tako da već sastav saveta ukazuje na mogućnost uticaja izvršne vlasti na sudsku.

Treba obezbediti i javan postupak kandidovanja za članove Visokog saveta sudstva iz reda sudija.

Kad je reč o postojećem sastavu VSS-a, mislim da on zaista više ne uživa poverenje ni sudija ni stručne javnosti. Zato kada me neko pita da li članovi VSS-a treba da se povuku sa svojih mesta s obzirom na stvorenu situaciju u pravosuđu, ja mislim da odgovor mora biti potvrdan.

Na pitanje kako obezbediti da naše sudstvo bude brže i efikasnije rekao bih da to zavisi od uslova u kojima sudski sistem funkcioniše: od načina izbora i broja sudija, od uslova rada, od procesnih zakona... U Nemačkoj sudski postupci traju u proseku dve godine, ali ne zato što je neko od nadležnih to propisao nego zato što su stvoreni uslovi da se tim tempom radi. U onoj meri u kojoj i kod nas budu stvarani uslovi za brže postupke, oni će zaista i biti takvi. Ali to je dugoročan proces, koji zahteva strpljenje, a naši političari žele brze rezultate, po pravilu četiri godine, koliko traje njihov mandata, odnosno izborni ciklus.

*Zamenik predsednika Društva sudija