Посао за стручњаке, а не политичаре

Циљеви реформе правосуђа – пораст квалитета рада, већа одговорност судија, ефикаснији и јефтинији судски систем – никада нису били спорни. Оно што је спорно јесу мере које су предузимане да би се ови циљеви остварили. Најкрупније међу њима су:реизбор судија, као начин решавања проблема у кадровском саставу судова, затим нова мрежа судова и нови процесни закони, донети без озбиљне стручне јавне расправе.

Предузете мере су више биле израз политичке жеље да се проблеми у правосуђу реше брзо него што су биле засноване на озбиљној анализи постојећег стања. И управо зато су се неке од тих мера показале као неодрживе.

Сада би, по мом мишљењу, требало учинити оно што је пропуштено да се уради на почетку: да се направи темељна анализа постојећег стања, да се детектују прави узроци слабости у појединим сегментима правосудног система, а затим да се предузму мере примерене нашим могућностима, уз поштовање међународних стандарда. У овом послу главну реч требало би да воде стручњаци а не политичари, као што је до сада био случај.

Зато мислим да је потребно – кад већ немамо правосудни институт који би се континуирано бавио статистичким и аналитичким пословима и развојним програмима у правосуђу – формирати радне групе за реформу појединих сегмената система.

Што се тиче одлуке Уставног суда о враћању судија на посао, мислим да је она врло значајна. У тренутку када је одлучено да се иде на реизбор судија, то јест да се прекине сталност судијске функције, гарантоване Уставом, ми у Друштву судија смо рекли да то питање превазилази значај правосуђа и да оно треба да покаже да ли је ова држава заснована на владавини права или на политичкој вољи. Јер постојао је малтене страначки консензус о реизбору судија, иако је то у супротности са Уставом. У том смислу, ова одлука показује да је политичка воља ипак ограничена Уставом и да политичари морају да поштују Устав и законе које су сами донели.

Све то не значи да одговорност и квалитет судског кадра не треба подићи на виши ниво. То се, међутим, и када би било у складу са Уставом, не постиже реизбором, без јасних критеријума и у нетранспарентном поступку, већ успостављањем система периодичног вредновања рада и дисциплинске одговорности судија, који ће омогућити да се на поуздан начин и у правичном поступку препознају они који не заслужују судијску функцију.

Закон о судијама познаје систем вредновања њиховог рада, али се не примењује јер Високи савет судства није до данас усвојио правилник, а требало је пре две године, нити је изабрао тела која вреднују тај рад.

Треба, дакле, примењивати оно што је већ у закону, а то је да судије добијају оцену свог рада сваке треће године. Лоша оцена представља и основ за разрешење. Сталност судијске функције није у супротности с тим, јер сталност не значи да је неко доживотно судија. Сталност значи да нико не може да буде лишен функције сем у законом тачно прописаним случајевима.

И нова мрежа судова је успостављена политичким волунтаризмом, а не на основу јасних критеријума као што су: број предмета, географска удаљеност, национални састав становништва... Мрежа судова не би требало да зависи од залагања посланика у скупштини да његова варошица добије суд, већ од тога ли испуњава критеријуме за то.

Овде је постављено и питање како Високи савет судства да буде аутономан у односу на политику? У вези с тим постоји проблем који није могуће решити без промене Устава. Наиме, по Уставу су чланови ВСС-а министар правде и председник одбора за правосуђе, тако да већ састав савета указује на могућност утицаја извршне власти на судску.

Треба обезбедити и јаван поступак кандидовања за чланове Високог савета судства из реда судија.

Кад је реч о постојећем саставу ВСС-а, мислим да он заиста више не ужива поверење ни судија ни стручне јавности. Зато када ме неко пита да ли чланови ВСС-а треба да се повуку са својих места с обзиром на створену ситуацију у правосуђу, ја мислим да одговор мора бити потврдан.

На питање како обезбедити да наше судство буде брже и ефикасније рекао бих да то зависи од услова у којима судски систем функционише: од начина избора и броја судија, од услова рада, од процесних закона... У Немачкој судски поступци трају у просеку две године, али не зато што је неко од надлежних то прописао него зато што су створени услови да се тим темпом ради. У оној мери у којој и код нас буду стварани услови за брже поступке, они ће заиста и бити такви. Али то је дугорочан процес, који захтева стрпљење, а наши политичари желе брзе резултате, по правилу четири године, колико траје њихов мандата, односно изборни циклус.

*Заменик председника Друштва судија