Umeće življenja – Venecuela

Kada hoće da se našale na svoj račun, žitelji Venecuele ispričaju legendu po kojoj je bog dao njihovoj zemlji svakog blaga u izobilju; nafte, zlata, dijamanata, dugačkih plaža, čudnovatih biljaka. Kada se osvrnuo, video je da je dao mnogo pa je, da bi uspostavio ravnotežu – Venecueli dao i Venecuelance!

Ova legenda ima istine samo utoliko što u ovim obilato darovanim tropima većina stanovnika živi bedno. Štrajkovi su bili česti – sve dok ih predsednik Hugo Čavez, padobranski potpukovnik, nije zabranio u zamenu za obećanje da će nacionalizovati petrolejske kompanije koje eksploatišu domaću naftu. A nafta čini 80 odsto ukupnog državnog prihoda.

Jedan od mogućih scenarija uživanja u svim tim darovima kojima je ova politički trusna zemlja obilato zasuta jeste – otići u Venecuelu kao stranac. Ali ne kao back packer, putnik s rancem na leđima, već kao kupac finke – salaša. Takođe, poželjno je ne biti gringo – Amerikanac, jer ovde je klima izrazito antiamerička.

Elem, kada se čovek smesti na tropskom salašu, posle izvesnog vremena shvati da na Zapadu moraš da živiš da bi radio, a ovde radiš da bi živeo. Uživao, recimo u tropskoj bašti gde fikus bendžamin mora strogo da se drži pod kontrolom jer toliko naraste da hoće da izvali kuću. Biljke u tropskoj bašti naprave mrak: sa grana manga, guajabe, grožđa s plaže (Uva de la playa), paprati, bromelije, mereja vise ogromni kavezi, dva puta dva metra, za arara papagaje. Ti papagaji prskaju zelenom i narandžastom. Kolibri kljucaju u razlatičenoj orhideji, kojoj je Venecuela domovina. Čak je i jedna od 20.000 vrsta orhideja jestiva – vanila.

Uobičajena jela su pohovane banane i palačinke svih vrsta, i slatke i slane. Supa je osnova ručka, a čest je i crni pasulj. Više se jede pileće od svinjskog mesa. A dok stigne glavni tanjir grickaju se pekenose – kiflice sa sirom, i razne empanade – peciva, kojima se napune korpice u kakvima se kod nas služi hleb.

Ljudi su srdačni, životne probleme leče smehom, a svaku vrstu stresa – vudu magijom koju su s kolena na koleno preneli starosedeoci Indijanci a dopunili su je kao roblje dovedeni Afrikanci. Uglavnom, efikasno je, broj srčanih udara je niži nego u Evropi.

I usred leta, koje kod njih traje od decembra do aprila, s temperaturama od 40 stepeni, može se organizovati plaža-sneg dan! Pre jutarnjeg kupanja u Karipskom moru, na terasi hotela se posrče dupla limunada sa kuglom sladoleda od čokolade, osmotre se dugačke plaže i kupačice najdužih nogu na svetu, a zatim se oko podneva obavi ukrcavanje u neki lokalni avion i za manje od dva sata stiže se do skijaških terana na 5.000 metara visokim i uvek snežnim Andima; ima vremena za jedan kratak poslepodnevni spust.