Gvozdena granica u Gorici

Od našeg stalnog dopisnika

Gorica, Kopar, marta – Reflektori evropske javnosti bili su upereni 1. maja 2004. u nekoliko kvadratnih metara betona ukrašenog mozaikom, iza kojeg je stajala, poput kulisa, železnička stanica u austrougarskom stilu. Prašnjavi plato je prethodno ustoličen u trg na kome je proslavljen ulazak Slovenije u porodicu država EU uz vatromet i govore Romana Prodija, tada predsednika Evropske komisije, i državnog vrha iz Ljubljane.

Pre toga je stanovnike slovenačke Nove Gorice od komšija u italijanskoj (izvornoj) Gorici decenijama delila ne samo granica nego i visoka ograda. Bodljikava žica je tokom uređenja novih prilika u ovom delu Evrope pre tri godine uklonjena i bačena "na đubrište istorije", ali ne i granica. Građani Slovenije od tada se zgražavaju nad strogoćom italijanskih vlasti svaki put kad pokušaju da probaju draž "evropskog državljanstva" i kao slobodni ljudi ušetaju preko granice koja je naoko nevidljiva, ali više nego dobro čuvana, iako su arhitekte proširenja EU sanjale da će upravo taj skromni trg postati "evropska tačka" koja povezuje, a ne razdvaja ljude. Simbolika je izostala, pa trg nije "centralna tačka obe Gorice", dakle ni one izvorne (italijanske) a ni one nastale na močvarnom terenu posle 1948, za Brozovog vakta, kada je iz prkosa izgrađena Nova Gorica posle deobe teritorije između Italije i Jugoslavije. "Velike nade da će trg postati mesto sjedinjenja obe Gorice pretvorile su se u prah, a ironija je da baš državna granica odnosno ona (nevidljiva) ograda između gradova daju trgu (neželjenu, upravo suprotnu) težinu", s gorčinom zaključuju slovenačke "Primorske novice". Dert je na mestu, jer izbor lokacije na kojoj je upriličena jedna od sveevropskih fešta proširenja EU pre četiri godine, nikako nije bio slučajan. Trg je trebalo da zaključi veštački, politički stvoren jaz između dve Gorice, nove i stare, i da potre sećanja na godine ideološkog raskola između kapitalističkog Zapada i komunističkog bloka; raskola čije su konkretne žrtve na tom mestu bile porodice "odsečene" međom.

Umesto da trg postane EU primer "suživota i težnje za potiranjem apsurdnih granica", ostao je bezlično, čak bezimeno mesto. Uprkos inicijativama da bude kršten u skladu sa novom "prelomnom istorijskom ulogom", trg dan-danas tavori bez imena. Bilo je ideja da mu se nadene naziv u skladu sa "identitetom koji predstavlja". Pljuštale su varijacije na temu "jedinstva", na primer – Trg ujedinjene Evrope, ali je izostalo jedinstvo oko imena, pa je trg ostao "no name".

Groteskni trg ostao je propagandna epizoda o ujedinjenoj Evropi, podeljen između Italije i Slovenije. To je čemerno, nekorisno mesto kojeg se evrokrate sete samo kada bi da ukažu na potrebu ekonomskih i globalnih integracija. Nije čudo da cinici predlažu ime Trg dobrih namera, rugajući se planerima, razočarani nakaradnom demonstracijom evropskog zajedništva. Jer trg nije postao "duša oba grada", ni "neraskidiva veza među narodima koja prevazilazi prethodne podele" za koje se sa slovenačke strane "zida" uoči 2004. očekivalo da će vremenom izbledeti, a sećanja na njih vrebati "samo sa požutelih fotografija".

Vera da će "tragika nekadašnje ograde od bodljikave žice" koju je Italija sklonila tik uoči manifestacije proširenja EU na Dan rada 2004. godine– ostati u pamćenju starijih, dok će za mlade to biti "trg novog doba", ostala je pusta želja. Umesto toga, trg "kao barjaktara zajedništva naroda okupljenih pod evropskim zvezdama" svojataju prevashodno žitelji Nove Gorice koji, paradoksalno, ne mogu slobodno ni da mu priđu ukoliko ne pređu nekoliko desetina metara dalje – službeni granični prelaz.