Гвоздена граница у Горици

Од нашег сталног дописника

Горица, Копар, марта – Рефлектори европске јавности били су уперени 1. маја 2004. у неколико квадратних метара бетона украшеног мозаиком, иза којег је стајала, попут кулиса, железничка станица у аустроугарском стилу. Прашњави плато је претходно устоличен у трг на коме је прослављен улазак Словеније у породицу држава ЕУ уз ватромет и говоре Романа Продија, тада председника Европске комисије, и државног врха из Љубљане.

Пре тога је становнике словеначке Нове Горице од комшија у италијанској (изворној) Горици деценијама делила не само граница него и висока ограда. Бодљикава жица је током уређења нових прилика у овом делу Европе пре три године уклоњена и бачена "на ђубриште историје", али не и граница. Грађани Словеније од тада се згражавају над строгоћом италијанских власти сваки пут кад покушају да пробају драж "европског држављанства" и као слободни људи ушетају преко границе која је наоко невидљива, али више него добро чувана, иако су архитекте проширења ЕУ сањале да ће управо тај скромни трг постати "европска тачка" која повезује, а не раздваја људе. Симболика је изостала, па трг није "централна тачка обе Горице", дакле ни оне изворне (италијанске) а ни оне настале на мочварном терену после 1948, за Брозовог вакта, када је из пркоса изграђена Нова Горица после деобе територије између Италије и Југославије. "Велике наде да ће трг постати место сједињења обе Горице претвориле су се у прах, а иронија је да баш државна граница односно она (невидљива) ограда између градова дају тргу (нежељену, управо супротну) тежину", с горчином закључују словеначке "Приморске новице". Дерт је на месту, јер избор локације на којој је уприличена једна од свеевропских фешта проширења ЕУ пре четири године, никако није био случајан. Трг је требало да закључи вештачки, политички створен јаз између две Горице, нове и старе, и да потре сећања на године идеолошког раскола између капиталистичког Запада и комунистичког блока; раскола чије су конкретне жртве на том месту биле породице "одсечене" међом.

Уместо да трг постане ЕУ пример "суживота и тежње за потирањем апсурдних граница", остао је безлично, чак безимено место. Упркос иницијативама да буде крштен у складу са новом "преломном историјском улогом", трг дан-данас тавори без имена. Било је идеја да му се надене назив у складу са "идентитетом који представља". Пљуштале су варијације на тему "јединства", на пример – Трг уједињене Европе, али је изостало јединство око имена, па је трг остао "no name".

Гротескни трг остао је пропагандна епизода о уједињеној Европи, подељен између Италије и Словеније. То је чемерно, некорисно место којег се еврократе сете само када би да укажу на потребу економских и глобалних интеграција. Није чудо да циници предлажу име Трг добрих намера, ругајући се планерима, разочарани накарадном демонстрацијом европског заједништва. Јер трг није постао "душа оба града", ни "нераскидива веза међу народима која превазилази претходне поделе" за које се са словеначке стране "зида" уочи 2004. очекивало да ће временом избледети, а сећања на њих вребати "само са пожутелих фотографија".

Вера да ће "трагика некадашње ограде од бодљикаве жице" коју је Италија склонила тик уочи манифестације проширења ЕУ на Дан рада 2004. године– остати у памћењу старијих, док ће за младе то бити "трг новог доба", остала је пуста жеља. Уместо тога, трг "као барјактара заједништва народа окупљених под европским звездама" својатају превасходно житељи Нове Горице који, парадоксално, не могу слободно ни да му приђу уколико не пређу неколико десетина метара даље – службени гранични прелаз.