Sokolovi za lov i divljenje

Vrbas – Soko je veličanstvena ptica. On je simbol slobode, brzine i oštrog pogleda, pa je otuda opevan i u mnogim srpskim epskim pesmama. Veoma je inteligentan i lak za dresuru, a njime se love divlji golubovi, prepelice, fazani ili patke. Kad se ustremi na plen, nema da omaši... Tako o svom hobiju i velikoj ljubavi – sokolarstvu, kome već pet godina posvećuje bezmalo sve svoje slobodno vreme, priča Vasilije Dedeić, jedan od malobrojnih odgajivača ovih ptica u Srbiji.

U dvorištu njegove porodične kuće u Bačkom Dobrom Polju kod Vrbasa, u zasebnom objektu, takozvanoj volijeri, trenutno se šepure dva para prelepih sokolova (jedan sivih, drugi stepskih), svaki u svojoj odaji, natkrivenoj žičanim zabranom, „da im je uvek u vidokrugu beskraj nebeskih visina“. Iako su smešteni u skučenom prostoru, izgledom i kretanjem izazivaju divljenje i strahopoštovanje, baš kao u srednjovekovnim, pa i starijim pričama, o plemićima i vitezovima, kojima su odlasci u lov bili nezamislivim bez makar jednog sokola na ramenu. Vasilije svoje ljubimce neguje ovih dana s posebnom pažnjom, jer „sve mora da im bude potaman“, budući da su upravo sada u fazi mitarenja (zamene perja) i parenja. Kada im se to dešava nisu radi nikakvom društvu. Očekujući potomstvo, ljubomorno čuvaju svoj kutak, brižno paze jedno na drugo, a ako bilo ko pokuša da poremeti njihovu idilu umeju i da budu agresivni.

– U modernom sokolarstvu, ptice se drže u namenskom, zatvorenom, prostoru, veličine omanje sobe, ponajviše radi kontrolisane oplodnje i razmnožavanja. Mnogi postavljaju pitanje da li je humano tako ih izolovati od njihovog prirodnog staništa. Ali, ako se zna da sokolovi u prirodi žive svega šest do sedam godina, a u ovakvim uslovima, uz kvalitetnu ishranu, odgovarajuću veterinarsku negu i redovno treniranje za lov, njihov vek prelazi i dve decenije, onda je jasno da im boravak u zatočeništvu ne pada baš teško – kaže Vasilije Dedeić, uz napomenu da soko doživljava čoveka koji ga je othranio kao svoju vrstu.

U Srbiji, saznajemo od našeg sagovornika, ima svega pedesetak aktivnih sokolara. To je prilično skup hobi. Jedna ptica košta od 500 do 2.000 evra, a neke retke vrste i desetostruko više. Uz to podosta novca treba izdvojiti za ishranu sokolova, zdravstvenu zaštitu i opremu za dresuru, kao i puno vremena, znanja i umešnosti u radu s njima. Proučavanju stručne literature i redovnoj razmeni iskustava s kolegama u zemlji i inostranstvu naši sokolari, takođe, pridaju veliki značaj.

– Definicija sokolarstva podrazumeva umešnost lova sa pticom grabljivicom, odnosno da je čovek nauči da poleti s njegove ruke, uhvati plen i s njim se vrati. Prilikom obuke sokola za takav zadatak sve se radi na temeljima njegovog uslovnog refleksa, uz korišćenje posebne opreme, postupno i pažljivo, kako bi se s njim uspostavio fizički kontakt i razbio strah od čoveka. Pri tom, treba voditi računa i o težini ptice, odnosno o ishrani, jer tek kada oseti glad spremna je za lov, a ako je sita odleti i više se ne vraća. Jer, soko ne lovi zbog svog vlasnika, već zato što je gladan – objašnjava Vasilije, koji planira da proširi svoje jato sokolova, pa, možda, i da ovaj hobi pretoči i u biznis. A to, veli ovaj mladić, može da bude i veoma unosno. Nemački odgajivači, saznajemo, godišnje izvezu 700 do 800 mladih sokolova, uglavnom u Ujedinjene Arapske Emirate, gde su ove ptice izuzetno tražene. Među velike izvoznike spadaju i Austrija, Engleska i SAD, dok je taj posao kod srpskih sokolara tek u začeću, budući da im domaći propisi o izvozu ptica nisu baš naklonjeni.

Petko Koprivica