Bunardžija iz Kruševca leti svetskim nebom

Vladimir Bačanin živi u Kruševcu, ima 28 godina, mašinsku školu i frizerski zanat, izdržava se kopanjem bunara, što mu, između ostalog, omogućava i da putuje na razna državna, evropska i svetska takmičenja u paraglajdingu. Ko se u svemu ovome snađe – svaka čast, ali njemu je važno da se on odlično snalazi.

Sreli smo se na nedavnom Državnom prvenstvu u Knjaževcu, sada se pakuje za Makedoniju, sprema se za septembarsko Evropsko prvenstvo u Francuskoj, a za sobom je ostavio Meksiko, Brazil, Kolumbiju, Indiju i dobar deo Evrope... Vladimir je ili u zemlji, ili nad zemljom, najmanje na njoj.

U stvari, nije on Vladimir, nego Vlajko. Tako ga bar svi zovu, valjda od milja. A jeste omiljen, vidi se, vazda se smeje i negde zuji, sad je tu, za sekund ga više nema, opet promakne, pa opet nestane, eno ga igra se s kučetom…Izgleda da mu je letenje prešlo u naviku pa i po zemlji stalno skakuće i letucka. Teško mu je da se skrasi i ispriča svoju priču, mada ume da veze, nije od raskida.

–Celog života sam maštao o tome da letim, bilo je samo pitanje kada ću početi. U selu Globare gde sam odrastao stalno sam pravio neke zmajeve od letava i najlona koji, na moju veliku sreću, nikada nisu poleteli. Kasnije sam u Kruševcu završio za muškog frizera, ali od toga nije moglo da se preživi, pa sam počeo da se bavim familijarnim poslom kojim se bavio i moj deda – kopanjem bunara. E to je već druga priča. Jeste da je fizički naporno, ali se može lepo zaraditi, a što je još bitnije, ostavlja mi mnogo slobodnog vremena. Dve nedelje se radi, jedna ne, ili obrnuto. Kako ja odlučim.

Do mnogih sela vodovodi još nisu došli, a ljudi žele da imaju kupatila i ostale mokre čvorove, pa eto posla za Vlajka. Ima napretek, ni sam ne zna koliko bunara godišnje iskopa, sigurno 20 i više. To zavisi od vremenskih prilika i broja letenja – ovo drugo je preče.

–Kao bunardžija sam zaradio svoj prvi novac, a to znači omogućio sebi i prvi let. Imao sam 19 godina i počeo sam da učim sa drugarima i instruktorima Milančetom, Krletom i Stajketom. U paraglajdingu je lako naučiti prve letačke korake, a ne treba vam ni aerodrom, kontrolaletenja, pomoćnici i slično. Jednostavno imate svoju opremu, drugare, pogledate prognozu, sipate gorivo u auto i odete nastart. Najuzbudljivija disciplina je prelet, jer uopšte ne znate koliko ćete visoko leteti, da li ćete uspeti da uhvatite taj nevidljivi termički stub koji će vas vinuti nebu pod oblake, pa ni da li ćete sleteti blizu nekog grada ili na vrh neke planine.Ništa ne znate tačno i sigurno, samo se prepustite slobodnom prostoru kao ptica i letite po nekoliko sati i po 150 kilometara u cugu na visini od nekoliko hiljada metara. Taj osećaj slobode i zadovoljstva je nešto toliko dobro, skoro nestvarno.

Za Vlajka je bio sudbonosan susret sa instruktorom Zoranom Petrovićem Gugijem iz kraljevačkog kluba „Eol”. Kaže da je on prava letačka legenda, da je doneo paraglajding u Srbiju.

–Dan kada me je Gugi pozvao da dođem u njegov klub bio je jedan od najsrećnijih u mom životu. Leteo sam s njim i učio, mnogo mi je pomagao jer je, kaže, prepoznao talenat u meni. Već sledeće godine počeo sam da se takmičim u discipliniprelet i odmah osvojio drugo mesto na Državnom prvenstvu idrugo mesto u Ligi Srbije. Ušao sam u reprezentaciju i u januaru 2009. otišao na Svetsko prvenstvo u Meksiku. Tamo se nisam baš proslavio, a nisam ni mogao pored vrhunskih svetskih paraglajderista sa najsavremenijom opremom. Zato sam, uz Gugijevu finansijsku pomoć, kupio krilo sa najboljim performansama i pobedio na državnom prvenstvu i još nekim takmičenjima u zemlji. Trenutno sam član beogradskog kluba „Ares”, dosta putujem, letim, učim, takmičim se i čekam kada ću biti najbolji na svetu.

Najveći deo svih tih zadovoljstava Vlajku obezbeđuju bunari, a deo plaća Vazduhoplovni savez Srbije za koji on ima samo reči pohvale, naročito za generalnog sekretara i svog starijeg kolegu Željka Ovuku. Zaključuje priču:

–Paraglajding za mene više nije sport, nego način života. Otprilike kao što je za druge ljude hodanje, spavanje ili hrana.

Radmila Tamindžić