Бунарџија из Крушевца лети светским небом

Владимир Бачанин живи у Крушевцу, има 28 година, машинску школу и фризерски занат, издржава се копањем бунара, што му, између осталог, омогућава и да путује на разна државна, европска и светска такмичења у параглајдингу. Ко се у свему овоме снађе – свака част, али њему је важно да се он одлично сналази.

Срели смо се на недавном Државном првенству у Књажевцу, сада се пакује за Македонију, спрема се за септембарско Европско првенство у Француској, а за собом је оставио Мексико, Бразил, Колумбију, Индију и добар део Европе... Владимир је или у земљи, или над земљом, најмање на њој.

У ствари, није он Владимир, него Влајко. Тако га бар сви зову, ваљда од миља. А јесте омиљен, види се, вазда се смеје и негде зуји, сад је ту, за секунд га више нема, опет промакне, па опет нестане, ено га игра се с кучетом…Изгледа да му је летење прешло у навику па и по земљи стално скакуће и летуцка. Тешко му је да се скраси и исприча своју причу, мада уме да везе, није од раскида.

–Целог живота сам маштао о томе да летим, било је само питање када ћу почети. У селу Глобаре где сам одрастао стално сам правио неке змајеве од летава и најлона који, на моју велику срећу, никада нису полетели. Касније сам у Крушевцу завршио за мушког фризера, али од тога није могло да се преживи, па сам почео да се бавим фамилијарним послом којим се бавио и мој деда – копањем бунара. Е то је већ друга прича. Јесте да је физички напорно, али се може лепо зарадити, а што је још битније, оставља ми много слободног времена. Две недеље се ради, једна не, или обрнуто. Како ја одлучим.

До многих села водоводи још нису дошли, а људи желе да имају купатила и остале мокре чворове, па ето посла за Влајка. Има напретек, ни сам не зна колико бунара годишње ископа, сигурно 20 и више. То зависи од временских прилика и броја летења – ово друго је прече.

–Као бунарџија сам зарадио свој први новац, а то значи омогућио себи и први лет. Имао сам 19 година и почео сам да учим са другарима и инструкторима Миланчетом, Крлетом и Стајкетом. У параглајдингу је лако научити прве летачке кораке, а не треба вам ни аеродром, контролалетења, помоћници и слично. Једноставно имате своју опрему, другаре, погледате прогнозу, сипате гориво у ауто и одете настарт. Најузбудљивија дисциплина је прелет, јер уопште не знате колико ћете високо летети, да ли ћете успети да ухватите тај невидљиви термички стуб који ће вас винути небу под облаке, па ни да ли ћете слетети близу неког града или на врх неке планине.Ништа не знате тачно и сигурно, само се препустите слободном простору као птица и летите по неколико сати и по 150 километара у цугу на висини од неколико хиљада метара. Тај осећај слободе и задовољства је нешто толико добро, скоро нестварно.

За Влајка је био судбоносан сусрет са инструктором Зораном Петровићем Гугијем из краљевачког клуба „Еол”. Каже да је он права летачка легенда, да је донео параглајдинг у Србију.

–Дан када ме је Гуги позвао да дођем у његов клуб био је један од најсрећнијих у мом животу. Летео сам с њим и учио, много ми је помагао јер је, каже, препознао таленат у мени. Већ следеће године почео сам да се такмичим у дисциплинипрелет и одмах освојио друго место на Државном првенству идруго место у Лиги Србије. Ушао сам у репрезентацију и у јануару 2009. отишао на Светско првенство у Мексику. Тамо се нисам баш прославио, а нисам ни могао поред врхунских светских параглајдериста са најсавременијом опремом. Зато сам, уз Гугијеву финансијску помоћ, купио крило са најбољим перформансама и победио на државном првенству и још неким такмичењима у земљи. Тренутно сам члан београдског клуба „Арес”, доста путујем, летим, учим, такмичим се и чекам када ћу бити најбољи на свету.

Највећи део свих тих задовољстава Влајку обезбеђују бунари, а део плаћа Ваздухопловни савез Србије за који он има само речи похвале, нарочито за генералног секретара и свог старијег колегу Жељка Овуку. Закључује причу:

–Параглајдинг за мене више није спорт, него начин живота. Отприлике као што је за друге људе ходање, спавање или храна.

Радмила Таминџић