TEPIH, RATKO I MI

Negde početkom leta prošle godine javio sam se gospođi, čiji sam telefon dobio u prodavnici perzijskih tepiha. Naime, rekli su mi da ona perfektno popravlja ranfle i rese na njima. Pozovem taj broj, lepo se predstavim i kažem u čemu je problem. Imam divan tepih iz Avganistana, poklon pokojnog predsednika Avganistana Nadžibulaha, još tamo iz daleke 1989. godine kad me je primio u svojoj predsedničkoj kancelariji u Kabulu. No, kako je u međuvremenu mnogo vremena prošlo tako su se i rese na ranfli tepiha iskrzale. U međuvremenu su i mudžahedini ušli u Kabul i obesili mog prijatelja, predsednika Nadžibulaha. I tako, telefonom zapitah gospođu može li mi ona pomoći oko tih resa.

Gospođa je prvo duže ćutala, pa kada sam problem mog tepiha izložio još jednom, s druge strane telefonske žice potekla je prava bujica opisa kakve sve ona tepihe popravlja stranim ambasadama u Beogradu. Te pakistanska ambasada, te turska, te američka, britanska... Dobro je, zaključih ja, sve same dobre reference. Dogovorismo se da tepih donesem sledećih dana. Gospođa mi je dala adresu stana gde inače i popravlja tepihe.

Morao sam sledećih dana na nekakav put i ne odnesoh tepih. Kada sam se vratio, opet pozvah gospođu da se dogovorimo oko posla. Ona je opet prvo ćutala, pa je opet ponovila sve ambasade kojima je popravljala, ili kojima upravo popravlja tepihe. Rekao sam joj da je moj tepih lep, da je iz provincije Nangahar, iz grada Džalalabada, i da svaka provincija u Avganistanu ima posebne karakteristične šare na tepisima. Naravno, nisam joj rekao da je provincija Nangahar i najveći svetski proizvođač droge. Otkud znam, ako gospođa popravlja tepihe za sve te strane ambasade sigurno joj slušaju telefon, pa bi bilo nezgodno da ja tu nešto spominjem i drogu. Dok bi to naši dešifrovali, te tepih, te Nangahar, te Džalalabad, te Nadžibulah i mudžahedini, pa još i droga, svašta bi moglo da se desi.

I tako, sledećeg dana ubacim tepih u automobil i pravo na adresu gospođe. Prigradsko naselje, ali nova zgrada. Parkiram se, otvorim gepek i zabacim tepih na rame. Osim težine tepiha kao da sam istovremeno osetio i težinu komšijskih pogleda iza ovlaš odmaknutih zavesa sa najmanje dva prozora tik do ulaza u zgradu. Novinarska deformacija, ili sam komšijama izgledao komično sa tepihom smotanim u rolnu preko ramena. Jer, strane ambasade svoje tepihe sigurno dovoze i odvoze kulturnije.

Na vratima stana na četvrtom spratu gospođa me je već čekala. U crnini.

– A, ipak ste to vi. A ja mislila...

Nisam stigao da upitam šta je to mislila i zašto bih ja, ipak, bio ja. Nisam pogledao ni pločicu sa prezimenom gospođe na ulaznim vratima.

Poslužila me kafom i sokom. Onda je u sobu ušao i njen sin i ja sam ga zapitao čime se bavi.

– On je, znate, student, zapravo špijun, odgovorila je gospođa.

– Mislite, studira neki fakultet da bi kasnije radio u nekoj tajnoj službi , kao recimo u BIA, gospođo? To voli?

– Čitate li vi novine gospodine, zar vi ne znate ko smo mi? Niste videli naše slike u novinama?

– Ne gospođo, rekli su mi da ste vi gospođa Divna i da popravljate tepihe.

– Tačno, ali mi smo vam optuženi i da smo najvažniji jataci generala Ratka Mladića, a moj sin je optužen kao glavni jatak i njegov špijun. Eto, tek nedavno je pušten iz zatvora da se brani sa slobode.

Mladić je samo ćutao i nemo me gledao. I ja sam zaćutao.

Onda je gospođa počela priču o stradanju njene porodice u Sarajevu. Ubili su joj muža samo zato što je bio Srbin. Sin skoro da i nije zapamtio oca. Morali su da beže iz Sarajeva.

– Inače, mi smo iz Kalinovika, to vam je rodno mesto generala Mladića. Siromašan kraj, da li ste bili nekada tamo?

– Bio sam gospođo tamo 1995. godine kada je NATO bombardovao gradski vodovod i jednu farmu.

– Taj je kraj u ovom ratu opstao samo zahvaljujući generalu Mladiću, inače bi svi bili pobijeni. Ali to ne znači da smo mi krili, ili da krijemo generala Mladića. Pa, mi jedva da preživljavamo. Nego da vi meni odgovorite, šta vi mislite o generalu Mladiću?

Odgovorio sam. Na izlasku iz zgrade opet pogledi komšija. Desetak dana kasnije došao sam po tepih. Gospođa Divna je savršeno popravila rese.

– Nisam mogla pre, znate nikad više posla nego ovih dana. Ambasade samo naručuju.