ТЕПИХ, РАТКО И МИ

Негде почетком лета прошле године јавио сам се госпођи, чији сам телефон добио у продавници перзијских тепиха. Наиме, рекли су ми да она перфектно поправља ранфле и ресе на њима. Позовем тај број, лепо се представим и кажем у чему је проблем. Имам диван тепих из Авганистана, поклон покојног председника Авганистана Наџибулаха, још тамо из далеке 1989. године кад ме је примио у својој председничкој канцеларији у Кабулу. Но, како је у међувремену много времена прошло тако су се и ресе на ранфли тепиха искрзале. У међувремену су и муџахедини ушли у Кабул и обесили мог пријатеља, председника Наџибулаха. И тако, телефоном запитах госпођу може ли ми она помоћи око тих реса.

Госпођа је прво дуже ћутала, па када сам проблем мог тепиха изложио још једном, с друге стране телефонске жице потекла је права бујица описа какве све она тепихе поправља страним амбасадама у Београду. Те пакистанска амбасада, те турска, те америчка, британска... Добро је, закључих ја, све саме добре референце. Договорисмо се да тепих донесем следећих дана. Госпођа ми је дала адресу стана где иначе и поправља тепихе.

Морао сам следећих дана на некакав пут и не однесох тепих. Када сам се вратио, опет позвах госпођу да се договоримо око посла. Она је опет прво ћутала, па је опет поновила све амбасаде којима је поправљала, или којима управо поправља тепихе. Рекао сам јој да је мој тепих леп, да је из провинције Нангахар, из града Џалалабада, и да свака провинција у Авганистану има посебне карактеристичне шаре на теписима. Наравно, нисам јој рекао да је провинција Нангахар и највећи светски произвођач дроге. Откуд знам, ако госпођа поправља тепихе за све те стране амбасаде сигурно јој слушају телефон, па би било незгодно да ја ту нешто спомињем и дрогу. Док би то наши дешифровали, те тепих, те Нангахар, те Џалалабад, те Наџибулах и муџахедини, па још и дрога, свашта би могло да се деси.

И тако, следећег дана убацим тепих у аутомобил и право на адресу госпође. Приградско насеље, али нова зграда. Паркирам се, отворим гепек и забацим тепих на раме. Осим тежине тепиха као да сам истовремено осетио и тежину комшијских погледа иза овлаш одмакнутих завеса са најмање два прозора тик до улаза у зграду. Новинарска деформација, или сам комшијама изгледао комично са тепихом смотаним у ролну преко рамена. Јер, стране амбасаде своје тепихе сигурно довозе и одвозе културније.

На вратима стана на четвртом спрату госпођа ме је већ чекала. У црнини.

– А, ипак сте то ви. А ја мислила...

Нисам стигао да упитам шта је то мислила и зашто бих ја, ипак, био ја. Нисам погледао ни плочицу са презименом госпође на улазним вратима.

Послужила ме кафом и соком. Онда је у собу ушао и њен син и ја сам га запитао чиме се бави.

– Он је, знате, студент, заправо шпијун, одговорила је госпођа.

– Мислите, студира неки факултет да би касније радио у некој тајној служби , као рецимо у БИА, госпођо? То воли?

– Читате ли ви новине господине, зар ви не знате ко смо ми? Нисте видели наше слике у новинама?

– Не госпођо, рекли су ми да сте ви госпођа Дивна и да поправљате тепихе.

– Тачно, али ми смо вам оптужени и да смо најважнији јатаци генерала Ратка Младића, а мој син је оптужен као главни јатак и његов шпијун. Ето, тек недавно је пуштен из затвора да се брани са слободе.

Младић је само ћутао и немо ме гледао. И ја сам заћутао.

Онда је госпођа почела причу о страдању њене породице у Сарајеву. Убили су јој мужа само зато што је био Србин. Син скоро да и није запамтио оца. Морали су да беже из Сарајева.

– Иначе, ми смо из Калиновика, то вам је родно место генерала Младића. Сиромашан крај, да ли сте били некада тамо?

– Био сам госпођо тамо 1995. године када је НАТО бомбардовао градски водовод и једну фарму.

– Тај је крај у овом рату опстао само захваљујући генералу Младићу, иначе би сви били побијени. Али то не значи да смо ми крили, или да кријемо генерала Младића. Па, ми једва да преживљавамо. Него да ви мени одговорите, шта ви мислите о генералу Младићу?

Одговорио сам. На изласку из зграде опет погледи комшија. Десетак дана касније дошао сам по тепих. Госпођа Дивна је савршено поправила ресе.

– Нисам могла пре, знате никад више посла него ових дана. Амбасаде само наручују.