Hoću da živim i radim u Srbiji

Kada su krenuli ratovi u bivšoj Jugoslaviji, roditelji tada osmogodišnjeg Miloša Damnjanovića, kao i mnogi drugi Beograđani elektrotehničke struke, našli su posao u Britaniji. Miloš je tamo završio sve najbolje škole, magistrirao i doktorirao na Oksfordu i vratio se, što mu je i bio plan otkako je „odveden” iz Beograda.

Iako bi po godinama mogao da bude pripadnik takozvane „izgubljene generacije”, ovaj dvadesetosmogodišnjak vrlo dobro zna šta hoće i nada se da će svoj cilj ostvariti.

Šta radite ovde dok tražite posao?

Bavim se ekonomsko-političkim analizama o riziku za nekoliko firmi iz Londona. To suprognoze uglavnom za firme privatnih klijenata: investiture, biznise, osiguravajuća društva, banke, a ne za neke političke aktere. Na Oksfordu imam status saradnika pri programu studijaza jugoistočnu Evropu koju vodi Oton Anastasakis. Preveo sam na engleski knjigu „Dizraeli i Istočno pitanje” Miloša Kovića koju je izdao Oksford.

Kakve prognoze šaljete u London? Šta čekaju strani investitori?

Kod njih postoji rezerva i strah oko toga kakva će biti ekonomska politika ove vlade, šta će biti njeni prvi koraci. Strani investitori se ne udubljuju mnogo u detalje cele priče. Oni vrlo površno prate situaciju zato što nemaju mnogo vremena.

Ali šta ih najviše interesuje?

Prvo što gledajujeste da li će vlada da se dogovori sa MMF-om. Ako do dogovora dođe, to znači da je neki širi ekonomski kontekst prihvatljiv i za njih. To je, po mom mišljenju, preduslov svih preduslova. Tek potom će ih detaljnije zanimati kakva je investiciona klima, sistemi kao što je korupcija, kakvi su rizici, da li će dobiti neku dozvolu, da li će moći normalno da posluju. Ne pogađa ih mnogo ko je ovde na vlasti sve dok se osećaju sigurno u svom poslu.

Kakve su, za sada, vaše ocene?

Moja ocena je da je ekonomska politika ove vlade još u dobroj meri nepoznanica, da ne možemo biti sigurni šta će ona uraditi, jer su davali prilično kontradiktorne izjave. Ali mislim daće to više biti politika kontinuiteta na ekonomskom planu nego nekog radikalnog raskida sa onim što je postojalo do sada.

Na osnovu čega izvlačite ovakav zaključak?

Jer ne postoji alternativa ekonomskoj politici koja je vođena do sada. Država nema pare koje bi mogla da izvuče da bi finansirala ekonomski razvoj ili budžet i nema rezervnu opciju nego da pokuša da drži budžet pod kontrolom uz pomoć MMF-a i nekih drugih zajmova i da privlači strane investitore. Upuštanje u bilo šta drugo bilo bi suludo, i brzo bi se došlo do kraja neke alternativne politike.

Vi, u stvari, još nemate posao ovde, iako ste oksfordsku titulu stekli baš na temama u vezi sa Balkanom i raspadom bivše Jugoslavije?

Još tražim posao. Kada sam došao kontaktirao sam ljude i država je pokazala interes da me zaposli. Ali tada je iskrsao problem nostrifikacije oksfordske diplome.

Ali vi ne odustajete, zašto kad sa svojim titulama, ne biste imali problema da nađete posao u svetu?

Sada mi je za to jedinstvena prilika. Imam 28 godina, nisam oženjen, nemam dugove, završio sam sve škole koje se mogu završiti. Slobodan sam i mogu da probam da nešto uradim za svoju zemlju.

Šta biste vi najradije radili?

Mene interesuje rad u spoljnoj politici. Ja sam završio političke nauke, međunarodne odnose. Živeo sam godinama u Britaniji i u Srbiji. Mislim da bi moje znanje bilo najbolje iskorišćeno negde gde se preklapaju domaća i spoljna politika.

Mnogi su vas odvraćali od ovog pokušaja da se vratite u Srbiju?

Odgovarali su me najviše ljudi koji u Srbiji žive.

Dok vi tražite posao ovde, mnogi se pakuju i odlaze, ko je u pravu?

I jedni i drugi. Nije greh, niti kraj sveta ako hoćeš da pokušaš i nešto drugo. Mnogi moji prijatelji sa strukama koje se traže na Zapadu već se uveliko pripremaju da odu, iako ovde imaju pristojan posao. Ja mislim drugačije, a ima dosta stručnih mladih ljudi u Kanadi, Americi i Britaniji koji bi hteli da se vrate. Najviše ih koče sporost i komplikacije u nostrifikovanju diplome, i to što se njihova stručnost ovde ne prepoznaje.