Хоћу да живим и радим у Србији

Када су кренули ратови у бившој Југославији, родитељи тада осмогодишњег Милоша Дамњановића, као и многи други Београђани електротехничке струке, нашли су посао у Британији. Милош је тамо завршио све најбоље школе, магистрирао и докторирао на Оксфорду и вратио се, што му је и био план откако је „одведен” из Београда.

Иако би по годинама могао да буде припадник такозване „изгубљене генерације”, овај двадесетосмогодишњак врло добро зна шта хоће и нада се да ће свој циљ остварити.

Шта радите овде док тражите посао?

Бавим се економско-политичким анализама о ризику за неколико фирми из Лондона. То супрогнозе углавном за фирме приватних клијената: инвеституре, бизнисе, осигуравајућа друштва, банке, а не за неке политичке актере. На Оксфорду имам статус сарадника при програму студијаза југоисточну Европу коју води Отон Анастасакис. Превео сам на енглески књигу „Дизраели и Источно питање” Милоша Ковића коју је издао Оксфорд.

Какве прогнозе шаљете у Лондон? Шта чекају страни инвеститори?

Код њих постоји резерва и страх око тога каква ће бити економска политика ове владе, шта ће бити њени први кораци. Страни инвеститори се не удубљују много у детаље целе приче. Они врло површно прате ситуацију зато што немају много времена.

Али шта их највише интересује?

Прво што гледајујесте да ли ће влада да се договори са ММФ-ом. Ако до договора дође, то значи да је неки шири економски контекст прихватљив и за њих. То је, по мом мишљењу, предуслов свих предуслова. Тек потом ће их детаљније занимати каква је инвестициона клима, системи као што је корупција, какви су ризици, да ли ће добити неку дозволу, да ли ће моћи нормално да послују. Не погађа их много ко је овде на власти све док се осећају сигурно у свом послу.

Какве су, за сада, ваше оцене?

Моја оцена је да је економска политика ове владе још у доброј мери непознаница, да не можемо бити сигурни шта ће она урадити, јер су давали прилично контрадикторне изјаве. Али мислим даће то више бити политика континуитета на економском плану него неког радикалног раскида са оним што је постојало до сада.

На основу чега извлачите овакав закључак?

Јер не постоји алтернатива економској политици која је вођена до сада. Држава нема паре које би могла да извуче да би финансирала економски развој или буџет и нема резервну опцију него да покуша да држи буџет под контролом уз помоћ ММФ-а и неких других зајмова и да привлачи стране инвеститоре. Упуштање у било шта друго било би сулудо, и брзо би се дошло до краја неке алтернативне политике.

Ви, у ствари, још немате посао овде, иако сте оксфордску титулу стекли баш на темама у вези са Балканом и распадом бивше Југославије?

Још тражим посао. Када сам дошао контактирао сам људе и држава је показала интерес да ме запосли. Али тада је искрсао проблем нострификације оксфордске дипломе.

Али ви не одустајете, зашто кад са својим титулама, не бисте имали проблема да нађете посао у свету?

Сада ми је за то јединствена прилика. Имам 28 година, нисам ожењен, немам дугове, завршио сам све школе које се могу завршити. Слободан сам и могу да пробам да нешто урадим за своју земљу.

Шта бисте ви најрадије радили?

Мене интересује рад у спољној политици. Ја сам завршио политичке науке, међународне односе. Живео сам годинама у Британији и у Србији. Мислим да би моје знање било најбоље искоришћено негде где се преклапају домаћа и спољна политика.

Многи су вас одвраћали од овог покушаја да се вратите у Србију?

Одговарали су ме највише људи који у Србији живе.

Док ви тражите посао овде, многи се пакују и одлазе, ко је у праву?

И једни и други. Није грех, нити крај света ако хоћеш да покушаш и нешто друго. Многи моји пријатељи са струкама које се траже на Западу већ се увелико припремају да оду, иако овде имају пристојан посао. Ја мислим другачије, а има доста стручних младих људи у Канади, Америци и Британији који би хтели да се врате. Највише их коче спорост и компликације у нострификовању дипломе, и то што се њихова стручност овде не препознаје.