Fatalni odmor

Samo bi Ajnštajn, čini mi se, nekom novom jednačinom mogao da otkrije tu tajnu – koje to mračne sile sprečavaju mnoge muškarce da Dan žena ne obeleže svečanim izlaskom sa suprugom na ručak ili večeru, svejedno? I kako to da muškarci Dan žena najlepše proslave u društvu muškaraca? Koliko puta mi se dogodilo da se ujutru, 8. marta, dogovorim sa ženom gde ćemo te večeri izaći u provod, a ono kao za inat... Kući stignem u ranim jutarnjim satima narednog dana, naćefleisan, vadeći iz unutrašnjeg džepa sparušeno i kao u herbarijumu presovano cveće, darujući ga ženi koja je celu noć provela na prozoru, optimistički čekajući dolazak taksija.

Zato sam se zarekao, stotinu puta, da nema te sile koja me 8. marta može odvući na stranu suprotnu od moje žene. Zato sam prošlog četvrtka i otišao po cveće na pijacu Stari đeram, verujući da tamo neću sresti nijednog poznanika, druga ili prijatelja čiji poziv "na jednu čašicu" neću moći da odbijem.

Eh, kad bih se samo ja pitao... Pa to može da mi učini samo neprijatelj koji ne miruje. Kao da su ih pozvale jerihonske trube, odnekud stigoše njih još četvorica – Pera, Milan, Avdo i Vidak. I tu više nije bilo mesta ni za kakvu odstupnicu, već odosmo pravo u obližnji restoran "Jablanicu". Povede se priča o ljubavi, ženama. Povod nam je bio nedavno otkriće u Veroni, skeleta ljubavnog para u zagrljaju dugom 5.000 godina.

– Meni je žena umrla, Avdo je odavno raspuštenik, Pera se nije ni ženio. Znači, samo vas dvojica, Feride i Milane, imate šansu da budete sahranjeni sa svojim ženama, tajno, negde u centru grada, kako bi posle nekoliko hiljada godina arheolozi mogli da otkriju vaše skelete i postanete poznati beogradski podzemni ljubavnici – reče Vidak uz grohotan smeh.

– Pu, pu, jezik pregriz′o – požurih da ublažim Vidakov crni humor. Ipak, svi smo se smejali, sem Milana. On uvošten, smrtno ozbiljan, kao da prisustvuje zadušnicama. Smeh se utiša, Milan je i dalje ćutao.

– Nažalost, od pre nekoliko dana ni ja nemam tu šansu – najzad progovori. Znatiželjni, nas četvorica skolismo smo ga pitanjima, šta je bilo, da nije, ne daj bože, Nada umrla, pa bila je dobrog zdravlja.

– Ne, ne, žena mi je jednostavno rekla da me napušta i da odlazi u manastir, negde u zapadnoj Srbiji. Ako joj se usprotivimo, ja ili naše dve odrasle ćerke, ona će napraviti darmar, pa će morati da je vode na Guberevac...

– Kakav manastir, šta će ona tamo posle toliko godina braka s tobom, šta je zgrešila? – jedno za drugim postavljao je pitanja Vidak.

– Rekla mi je da me već trideset godina vara... – htede da objasni Milan, ali ga mi našim nervoznim komentarima prekidosmo.

– Trideset godina?! Pesnicom u čelo reši tu stvar. Kako je mogla to da ti uradi i s kim – unese se Milanu u lice naš drug Pera.

– Kazala mi je da je prestala da me voli još pre trideset godina. Čekala je da ćerke odrastu, da završe fakultete, da se udaju i mi dobijemo unučad, sve vreme verujući da će je opčinjenost jednim muškarcem proći. Kad je ni posle tri decenije zaljubljenost nije prošla, rešila je da to što joj se desilo iskajava u nekom ženskom manastiru...

– Ali, ko je taj dasa koji joj je pamet popio? – upita Avdo.

– Ne zna ni ona ko je on. Desilo se to, kako mi je sve opisala, još pre trideset godina u vozu "Akropolis", kojim smo putovali na letovanje u Grčku. U našem kupeu zatekli smo nekog stranca, vitkog plavušana, sa kosom boje slame i ledenoplavim očima. Eto, i ja mu se sećam lika posle toliko vremena. Nada je sela tačno naspram njega. Ispričala mi je tihim glasom, mirno, da je za tih nekoliko sati putovanja do Atine u mislima sa tim čovekom proživela ceo život, nezaboravan. Nikad srećnija nije bila. Ludo se zaljubila u njega, koji nije pet-šest reči progovorio sa nama, a nju nije možda pošteno ni pogledao. Primetio sam u Atini da je Nadu uhvatila vrtoglavica, ali sam mislio da je to od sunca i dugog putovanja. Ta vrtoglavica je nije napuštala punih trideset godina. Nikada više nije ni videla ni čula tog Belgijanca, ali on sve te godine nije izlazio iz njene glave. Rekla mi je da više nije mogla da izdrži i da je zato odlučila da mir za sebe nađe u manastiru. Tražila je oproštaj od nas – skrhanim glasom Milan nam ispriča šta ga je zadesilo, a nama se činilo kao da prepričava neki ljubavni roman.

Nismo mogli da verujemo da tako nešto može nekome da se dogodi, pogotovo ne i nekome od nas.

– Jesi li pokušao da je odvratiš od te njene namere, da joj kažeš da su to sve maštarije, gluposti, bre, šta izvoljeva. Da je nije uhvatilo neko ludilo, bez obzira što je tek načela sedmu deceniju – hteo je Vidak novim pitanjima da razbistri situaciju.