Фатални одмор

Само би Ајнштајн, чини ми се, неком новом једначином могао да открије ту тајну – које то мрачне силе спречавају многе мушкарце да Дан жена не обележе свечаним изласком са супругом на ручак или вечеру, свеједно? И како то да мушкарци Дан жена најлепше прославе у друштву мушкараца? Колико пута ми се догодило да се ујутру, 8. марта, договорим са женом где ћемо те вечери изаћи у провод, а оно као за инат... Кући стигнем у раним јутарњим сатима наредног дана, наћефлеисан, вадећи из унутрашњег џепа спарушено и као у хербаријуму пресовано цвеће, дарујући га жени која је целу ноћ провела на прозору, оптимистички чекајући долазак таксија.

Зато сам се зарекао, стотину пута, да нема те силе која ме 8. марта може одвући на страну супротну од моје жене. Зато сам прошлог четвртка и отишао по цвеће на пијацу Стари ђерам, верујући да тамо нећу срести ниједног познаника, друга или пријатеља чији позив "на једну чашицу" нећу моћи да одбијем.

Ех, кад бих се само ја питао... Па то може да ми учини само непријатељ који не мирује. Као да су их позвале јерихонске трубе, однекуд стигоше њих још четворица – Пера, Милан, Авдо и Видак. И ту више није било места ни за какву одступницу, већ одосмо право у оближњи ресторан "Јабланицу". Поведе се прича о љубави, женама. Повод нам је био недавно откриће у Верони, скелета љубавног пара у загрљају дугом 5.000 година.

– Мени је жена умрла, Авдо је одавно распуштеник, Пера се није ни женио. Значи, само вас двојица, Фериде и Милане, имате шансу да будете сахрањени са својим женама, тајно, негде у центру града, како би после неколико хиљада година археолози могли да открију ваше скелете и постанете познати београдски подземни љубавници – рече Видак уз грохотан смех.

– Пу, пу, језик прегриз′о – пожурих да ублажим Видаков црни хумор. Ипак, сви смо се смејали, сем Милана. Он увоштен, смртно озбиљан, као да присуствује задушницама. Смех се утиша, Милан је и даље ћутао.

– Нажалост, од пре неколико дана ни ја немам ту шансу – најзад проговори. Знатижељни, нас четворица сколисмо смо га питањима, шта је било, да није, не дај боже, Нада умрла, па била је доброг здравља.

– Не, не, жена ми је једноставно рекла да ме напушта и да одлази у манастир, негде у западној Србији. Ако јој се успротивимо, ја или наше две одрасле ћерке, она ће направити дармар, па ће морати да је воде на Губеревац...

– Какав манастир, шта ће она тамо после толико година брака с тобом, шта је згрешила? – једно за другим постављао је питања Видак.

– Рекла ми је да ме већ тридесет година вара... – хтеде да објасни Милан, али га ми нашим нервозним коментарима прекидосмо.

– Тридесет година?! Песницом у чело реши ту ствар. Како је могла то да ти уради и с ким – унесе се Милану у лице наш друг Пера.

– Казала ми је да је престала да ме воли још пре тридесет година. Чекала је да ћерке одрасту, да заврше факултете, да се удају и ми добијемо унучад, све време верујући да ће је опчињеност једним мушкарцем проћи. Кад је ни после три деценије заљубљеност није прошла, решила је да то што јој се десило искајава у неком женском манастиру...

– Али, ко је тај даса који јој је памет попио? – упита Авдо.

– Не зна ни она ко је он. Десило се то, како ми је све описала, још пре тридесет година у возу "Акрополис", којим смо путовали на летовање у Грчку. У нашем купеу затекли смо неког странца, витког плавушана, са косом боје сламе и леденоплавим очима. Ето, и ја му се сећам лика после толико времена. Нада је села тачно наспрам њега. Испричала ми је тихим гласом, мирно, да је за тих неколико сати путовања до Атине у мислима са тим човеком проживела цео живот, незабораван. Никад срећнија није била. Лудо се заљубила у њега, који није пет-шест речи проговорио са нама, а њу није можда поштено ни погледао. Приметио сам у Атини да је Наду ухватила вртоглавица, али сам мислио да је то од сунца и дугог путовања. Та вртоглавица је није напуштала пуних тридесет година. Никада више није ни видела ни чула тог Белгијанца, али он све те године није излазио из њене главе. Рекла ми је да више није могла да издржи и да је зато одлучила да мир за себе нађе у манастиру. Тражила је опроштај од нас – скрханим гласом Милан нам исприча шта га је задесило, а нама се чинило као да препричава неки љубавни роман.

Нисмо могли да верујемо да тако нешто може некоме да се догоди, поготово не и некоме од нас.

– Јеси ли покушао да је одвратиш од те њене намере, да јој кажеш да су то све маштарије, глупости, бре, шта извољева. Да је није ухватило неко лудило, без обзира што је тек начела седму деценију – хтео је Видак новим питањима да разбистри ситуацију.