Javnost na kauču

Zašto su stotine hiljada ljudi po kiši, snegu i mrazu mesecima šetali ulicama Srbije pre deset godina, zašto se 5. oktobra u Beograd sleglo milion ljudi, a nedavno se oko dvadeset hiljada okupilo pred američkom ambasadom u protestu zbog nakane da otmu Kosmet od Srbije? Da li je u međuvremenu Srbija ostala bez javnog mnjenja?

U Francuskoj građani reaguju čak i na poskupljenje butera. Oni su spremni da ako njihova omiljena namirnica poskupi, bojkotuju kupovinu. Kada se to poslednji put dogodilo, buter se pokvario, pa su ga prodavci bacili i vratili staru cenu. Kod nas se ni potrošači ne udružuju. Gunđaju, ali kupuju.

Odgovarajući na pitanje zašto nema reakcije javnosti, one najvidljivije kroz ulične demonstracije Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja, rekao je: "Mi imamo samo ono što zovemo javno mnjenje, što podseća na javnost, ali nije jer predstavlja nestabilniju, pre svega na emocijama zasnovanu kolektivnu reakciju na određene stvari." 

Mediji kratkog daha

Svašta treba da se mišljenje o nečemu (mnjenje) pretvori u vidljivu akciju (javnost) da se stotine hiljade ljudi javno izjasne o načinu kako jedan društveni ili državni problem treba da se reši.  Za početak, mediji bi morali da stvore jasnu sliku o nekom problemu. Mogu li to da urade mediji koji jurcaju za zaradom utrkujući se u proizvođenju skandala za koje i sami znaju da su više izmišljeni nego stvarni. Zorica Tomić je skeptična, kaže: "Javnost je u potpunosti apsorbovana ’žutilom‘, odnosno konceptom skandala. Fenomen u tranziciji je da su svi mediji orijentisani na konceptu međusobne konkurencije, a ne ka nekoj ideji."

Veselin Simonović, glavni i odgovorni urednik "Blica", optimista je i kaže da mediji mogu da utiču i formiraju javno mnjenje samo ako su profesionalni. "Stvari treba terati do kraja, ali u aferama teško da jedan medij nešto sam može da istera do kraja. U medijima je malo profesionalaca, i nema daha da se isteraju stvari. Problem nije tabloidizacija, već je problem što nema ozbiljnih novina, jer bi onda tiraži bili drugačije raspoređeni."

Simonović nije slep kod očiju pa na primedbu da "Blic" nije bio dovoljno profesionalan kada je iz dana u dan  objavljivao različite informacije o formiranju vlade, odgovara da su upali u stranačku zamku da preko novina vrše pritisak na drugu stranku. "Radili smo to da ne uskratimo čitaoce, ali sam to ipak prekinuo", kaže Simonović.

I "Blic" je bio kratkog daha u aferi "kofer", koja se sada obnavlja, ali na sudu, i nije imao skoro nikakvu podršku ostalih medija, koji su možda poslednji put bili jedinstveni kada je vozač ministra Dragana Veselinova usmrtio devojku.

Odsustvo solidarnosti nije odlika samo medija nego društva Srbije. Zorica Tomić kaže: "U Srbiji ideja o građanskoj solidarnosti ne postoji. Ideja o podršci uvek se tiče interesa, a ne vrednosti. I Ratko Božović, kulturolog, misli da od demonstracija zbog izborne krađe 1996-7. godine "... kada je ljudima puklo, nije bilo solidarnosti. A ona je važna jer niko nije ravnodušan kada izađe milion ljudi."

Solidarni sa šefom

U političkim partijama Božović vidi jednog od krivaca za odsustvo solidarnosti bez koje nema javnosti i nema borbe za najživotnije probleme građana.  "U svim društvima u tranziciji, pa i u našem, ne funkcionišu institucije, pa se ni građanin nije uspostavio sa svojom personalnošću. Uspostavio se ’strančar‘, koji funkcioniše tako što mu šef naređuje šta da radi. Na mitinge se dolazi ako ih pozovu šefovi partija. Inače ne dolaze jer ne veruju da bitnije mogu uticati na stvari", kaže Božović.

Zorica Tomić zamera političkim strankama da  od 2000. godine do danas, po načinu svoje organizacije i delovanju pokazuju da u medijima ljudi s integritetom nisu mnogo poželjni. "Političari bi trebalo da objasne građanima da svako od nas ima pravo da se slobodno opredeljuje", kaže ona. Zbog toga što građani Srbije gunđaju sebi u bradu umesto da glasno i solidarno kažu šta misle, Zorica Tomić može da zaključi: "Javna scena umesto da bude opšte dobro, jeste ili revija beznačajnih ljudi i  banalnih priča ili psihijatrijski kauč".

Da li zbog toga i javnost Srbije treba staviti na psihijatrijski kauč? I od koga treba početi: od političara i intelektualne elite ili od naroda?