Јавност на каучу

Зашто су стотине хиљада људи по киши, снегу и мразу месецима шетали улицама Србије пре десет година, зашто се 5. октобра у Београд слегло милион људи, а недавно се око двадесет хиљада окупилo пред америчком амбасадом у протесту због накане да отму Космет од Србије? Да ли је у међувремену Србија остала без јавног мњења?

У Француској грађани реагују чак и на поскупљење бутера. Они су спремни да ако њихова омиљена намирница поскупи, бојкотују куповину. Када се то последњи пут догодило, бутер се покварио, па су га продавци бацили и вратили стару цену. Код нас се ни потрошачи не удружују. Гунђају, али купују.

Одговарајући на питање зашто нема реакције јавности, оне највидљивије кроз уличне демонстрације Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја, рекао је: "Ми имамо само оно што зовемо јавно мњење, што подсећа на јавност, али није јер представља нестабилнију, пре свега на емоцијама засновану колективну реакцију на одређене ствари." 

Медији кратког даха

Свашта треба да се мишљење о нечему (мњење) претвори у видљиву акцију (јавност) да се стотине хиљаде људи јавно изјасне о начину како један друштвени или државни проблем треба да се реши.  За почетак, медији би морали да створе јасну слику о неком проблему. Могу ли то да ураде медији који јурцају за зарадом утркујући се у произвођењу скандала за које и сами знају да су више измишљени него стварни. Зорица Томић је скептична, каже: "Јавност је у потпуности апсорбована ’жутилом‘, односно концептом скандала. Феномен у транзицији је да су сви медији оријентисани на концепту међусобне конкуренције, а не ка некој идеји."

Веселин Симоновић, главни и одговорни уредник "Блица", оптимиста је и каже да медији могу да утичу и формирају јавно мњење само ако су професионални. "Ствари треба терати до краја, али у аферама тешко да један медиј нешто сам може да истера до краја. У медијима је мало професионалаца, и нема даха да се истерају ствари. Проблем није таблоидизација, већ је проблем што нема озбиљних новина, јер би онда тиражи били другачије распоређени."

Симоновић није слеп код очију па на примедбу да "Блиц" није био довољно професионалан када је из дана у дан  објављивао различите информације о формирању владе, одговара да су упали у страначку замку да преко новина врше притисак на другу странку. "Радили смо то да не ускратимо читаоце, али сам то ипак прекинуо", каже Симоновић.

И "Блиц" је био кратког даха у афери "кофер", која се сада обнавља, али на суду, и није имао скоро никакву подршку осталих медија, који су можда последњи пут били јединствени када је возач министра Драгана Веселинова усмртио девојку.

Одсуство солидарности није одлика само медија него друштва Србије. Зорица Томић каже: "У Србији идеја о грађанској солидарности не постоји. Идеја о подршци увек се тиче интереса, а не вредности. И Ратко Божовић, културолог, мисли да од демонстрација због изборне крађе 1996-7. године "... када је људима пукло, није било солидарности. А она је важна јер нико није равнодушан када изађе милион људи."

Солидарни са шефом

У политичким партијама Божовић види једног од криваца за одсуство солидарности без које нема јавности и нема борбе за најживотније проблеме грађана.  "У свим друштвима у транзицији, па и у нашем, не функционишу институције, па се ни грађанин није успоставио са својом персоналношћу. Успоставио се ’странчар‘, који функционише тако што му шеф наређује шта да ради. На митинге се долази ако их позову шефови партија. Иначе не долазе јер не верују да битније могу утицати на ствари", каже Божовић.

Зорица Томић замера политичким странкама да  од 2000. године до данас, по начину своје организације и деловању показују да у медијима људи с интегритетом нису много пожељни. "Политичари би требало да објасне грађанима да свако од нас има право да се слободно опредељује", каже она. Због тога што грађани Србије гунђају себи у браду уместо да гласно и солидарно кажу шта мисле, Зорица Томић може да закључи: "Јавна сцена уместо да буде опште добро, јесте или ревија безначајних људи и  баналних прича или психијатријски кауч".

Да ли због тога и јавност Србије треба ставити на психијатријски кауч? И од кога треба почети: од политичара и интелектуалне елите или од народа?