Delije u Nemanjinoj

Bio je u Srbiji Jelko Kacin, pa je otišao. Njegova poseta ne može se smatrati običnom, mada se on trudio da bude, niti su njegove opaske bile preterano odmerene, mada se on nije ni postarao da budu.

Pokazalo se da Kacin još u sebi nosi recidive kakvog-takvog zajedničkog života, da ne kažemo da ga kida nostalgija za bratstvom-jedinstvom, pa je želeo da javno pokaže koliko poznaje ovdašnju političku konfuziju i anegdotsku narav Srba. Odatle i njegovi pokušaji da bude duhovit, uz korišćenje stereotipa poput „srpska posla”, ili folklornih konstanti („igrale se delije”).

Ne znamo je li Kacin u svojoj ulozi, ma kakva ona bila, uspeo bilo koga da zasmeje. Ali da je temeljno iznervirao srpskog premijera i ministra policije – to da. Čim je prvi ministar video rep aeroplana kojim je Jelko odleteo da l’ u Brisel da l’ u Ljubljanu, srpski premijer je pokazao svoju osobinu, istaknutu inače i na predizbornom bilbordu: „Čvrsto!”

Ivica je nastupio koristeći simbiozu političkog nasleđa i nove verzije nacionalnog ponosa. Ta vrsta liderskog rodoljublja neizbežni je deo policijsko-premijerskog marketinga. I još jednog istorijskog „ne”, uz dodatak patetične, no uzaludne rodoljubive mantre: „Srbija se saginjati neće!”

Premijer je lično insistirao da obrazloži svoju ideju o nespremnosti Srbije „da stalno dobija lekcije odnekud!” Kakve lekcije? Na primer, o privatizaciji, o kriminalu, o selektivnosti prilikom hapšenja. O crvenoj ili crnoj liniji koja se u traganju za kumovima nipošto ne sme prekoračiti.

Jelko je pokušao da svoja zapažanja saopšti ezopovski, računajući da će ga domaćini razumeti kako valja. Ako to ne budu umeli ili hteli, greh na njihovu dušu, nema datuma za pregovore.

Premijer je naravno sve razumeo, svako naravoučenije iz folklornih basni, kao što je pojmio da od pregovora ionako nema govora. Odatle i misaoni obrt kojim se može obrazložiti i porast javnog evroskepticizma: „Srbija želi u Evropu, ali ne po svaku cenu!”

Ta rečenica je razuman epilog rodoljubnog prkosa, ako se iza toga ne skrivaju sasvim trivijalne političke računice. Nismo načisto kada i u ime čega i u ime koga govori premijer. Bukvalno, on je politički „homo tripleks”: šef vlade, policije i SPS-a.

Izgleda kao da se uvek javlja u ime svete trojice koji su se stopili u njemu. Uopšte, ta akumulacija najvažnijih funkcija jeste problem za ljude koji drže nekolicinu u sebi, ali za državu je još veći. Ova digresija tiče se i Aleksandra Vučića, koji je od osvajanja vlasti baldisao od posla. Trpi vlada, jer prvi potpredsednik ne stiže sve, trpi odbrana, jer ministar ne stiže ništa. Nešto krupno nedostaje u najavljenom obračunu sa kriminalom i korupcijom, mada se činilo da je dobro počelo.

Naravno da vladajući ideal nije projektovan u masovnim hapšenjima. U doba „Sablje” imali smo čitav jedan grad u apsani, ministri su svečano učukavali kamene-temeljce za nove zatvore. Nova vlada je već na početku zataškala svoje kapitalno obećanje da će narod živeti bolje, pa se radije krenulo sa populizmom žandarskog tipa. A to je pokazivanje čvrste pesnice u razbijanju razbojništva i lopovluka, „bez obzira na to ko se na kom položaju nalazi”.

Vredelo je posumnjati već pri navedenom insistiranju na principu jednakosti najgorih pred zakonom. Pa, o tome se valjda ne govori! Ako principa nema, vladaju presedani, a onda nema ni pravde. Znači li to da je premijer, kao ministar policije, uzeo za sebe balvan koji ne može da ponese, a da je Vučić kao nosilac najveće moći u državi ipak morao da zastane pred silom koja mu ne dopušta dalje? Država je dobro počela sa Agrobankom, stigla do Laleta Sekulića i zastala. Sledeći tragove, Dačićeva policija je sišla nekoliko stepenica niže, i uhvatila dva uboga veštaka, „koji su svesno precenjivali vrednost hipotekarnih garancija”.

Ljudi koji znaju o čemu govore, tvrde da je lošim privatizacijama Srbija oštećena za više milijardi dolara. Onim trudbenicima koji su napunili džepove u tom unosnom poslu ne može se prići. Zato što neki od njih odlučuju kome se može prići, i na čijim vratima će se pojaviti Dačićevi žandarmi. Tako je zatvoren krug iz koga se može istupiti samo odlučnim rezovima, koji će svakako zaboleti vlast i mnoge njene nesumnjive ikone. Ali vlast ne trpi bol.

Za takvu vrstu patnje srpska oligarhija nije spremna, tamo gde jeste – nema volje ni moći. Uzrok i uslov za to jeste partokratska akumulacija funkcija koje su važne za opstanak države. Upravo podela države kao izbornog plena onih koji su se sami izabrali, tvrdeći da država ne može biti ničiji plen.

Ne mogu premijer i ministar policije sami u zatiranju zmijskog gnezda. Čak ni da odbrane nedužnu državu od neprijatnih lekcija i ponižavajućih packi. Ostavljaju suviše prostora da se igraju delije, kako reče Kacin, ma šta mu to značilo.