Делије у Немањиној

Био је у Србији Јелко Кацин, па је отишао. Његова посета не може се сматрати обичном, мада се он трудио да буде, нити су његове опаске биле претерано одмерене, мада се он није ни постарао да буду.

Показало се да Кацин још у себи носи рецидиве каквог-таквог заједничког живота, да не кажемо да га кида носталгија за братством-јединством, па је желео да јавно покаже колико познаје овдашњу политичку конфузију и анегдотску нарав Срба. Одатле и његови покушаји да буде духовит, уз коришћење стереотипа попут „српска посла”, или фолклорних константи („играле се делије”).

Не знамо је ли Кацин у својој улози, ма каква она била, успео било кога да засмеје. Али да је темељно изнервирао српског премијера и министра полиције – то да. Чим је први министар видео реп аероплана којим је Јелко одлетео да л’ у Брисел да л’ у Љубљану, српски премијер је показао своју особину, истакнуту иначе и на предизборном билборду: „Чврсто!”

Ивица је наступио користећи симбиозу политичког наслеђа и нове верзије националног поноса. Та врста лидерског родољубља неизбежни је део полицијско-премијерског маркетинга. И још једног историјског „не”, уз додатак патетичне, но узалудне родољубиве мантре: „Србија се сагињати неће!”

Премијер је лично инсистирао да образложи своју идеју о неспремности Србије „да стално добија лекције однекуд!” Какве лекције? На пример, о приватизацији, о криминалу, о селективности приликом хапшења. О црвеној или црној линији која се у трагању за кумовима нипошто не сме прекорачити.

Јелко је покушао да своја запажања саопшти езоповски, рачунајући да ће га домаћини разумети како ваља. Ако то не буду умели или хтели, грех на њихову душу, нема датума за преговоре.

Премијер је наравно све разумео, свако наравоученије из фолклорних басни, као што је појмио да од преговора ионако нема говора. Одатле и мисаони обрт којим се може образложити и пораст јавног евроскептицизма: „Србија жели у Европу, али не по сваку цену!”

Та реченица је разуман епилог родољубног пркоса, ако се иза тога не скривају сасвим тривијалне политичке рачунице. Нисмо начисто када и у име чега и у име кога говори премијер. Буквално, он је политички „хомо триплекс”: шеф владе, полиције и СПС-а.

Изгледа као да се увек јавља у име свете тројице који су се стопили у њему. Уопште, та акумулација најважнијих функција јесте проблем за људе који држе неколицину у себи, али за државу је још већи. Ова дигресија тиче се и Александра Вучића, који је од освајања власти балдисао од посла. Трпи влада, јер први потпредседник не стиже све, трпи одбрана, јер министар не стиже ништа. Нешто крупно недостаје у најављеном обрачуну са криминалом и корупцијом, мада се чинило да је добро почело.

Наравно да владајући идеал није пројектован у масовним хапшењима. У доба „Сабље” имали смо читав један град у апсани, министри су свечано учукавали камене-темељце за нове затворе. Нова влада је већ на почетку заташкала своје капитално обећање да ће народ живети боље, па се радије кренуло са популизмом жандарског типа. А то је показивање чврсте песнице у разбијању разбојништва и лоповлука, „без обзира на то ко се на ком положају налази”.

Вредело је посумњати већ при наведеном инсистирању на принципу једнакости најгорих пред законом. Па, о томе се ваљда не говори! Ако принципа нема, владају преседани, а онда нема ни правде. Значи ли то да је премијер, као министар полиције, узео за себе балван који не може да понесе, а да је Вучић као носилац највеће моћи у држави ипак морао да застане пред силом која му не допушта даље? Држава је добро почела са Агробанком, стигла до Лалета Секулића и застала. Следећи трагове, Дачићева полиција је сишла неколико степеница ниже, и ухватила два убога вештака, „који су свесно прецењивали вредност хипотекарних гаранција”.

Људи који знају о чему говоре, тврде да је лошим приватизацијама Србија оштећена за више милијарди долара. Оним трудбеницима који су напунили џепове у том уносном послу не може се прићи. Зато што неки од њих одлучују коме се може прићи, и на чијим вратима ће се појавити Дачићеви жандарми. Тако је затворен круг из кога се може иступити само одлучним резовима, који ће свакако заболети власт и многе њене несумњиве иконе. Али власт не трпи бол.

За такву врсту патње српска олигархија није спремна, тамо где јесте – нема воље ни моћи. Узрок и услов за то јесте партократска акумулација функција које су важне за опстанак државе. Управо подела државе као изборног плена оних који су се сами изабрали, тврдећи да држава не може бити ничији плен.

Не могу премијер и министар полиције сами у затирању змијског гнезда. Чак ни да одбране недужну државу од непријатних лекција и понижавајућих пацки. Остављају сувише простора да се играју делије, како рече Кацин, ма шта му то значило.