Turska publika voli Duška Kovačevića

Reditelj Nurulah Tunđer na sceni Gradskog teatra u Istanbulu upravo postavlja tragikomediju Dušana Kovačevića  „Život u tesnim cipelama”, čija premijera je zakazana za 3. oktobar, čime će biti otvorena nova sezona u ovoj kući kulture. To je ujedno poslednji deo Kovačevićeve trilogije koji će videti istanbulska publika. Na sceni ovog turskog teatra već su postavljeni Kovačevićevi komadi „Sabirni centar” i „Generalna proba samoubistva”.

Zaljubljenik u pozorišnu umetnost, diplomirani scenograf, ali i reditelj Nurulah Tunđer iza sebe ima preko 60 predstava za koje je dobio brojna domaća i inostrana priznanja.

Odakle toliko interesovanje za srpsko dramsko štivo, budući da je ovo treći Kovačevićev komad koji postavljate u relativno kratkom razmaku u Istanbulu?

Već dugo vremena sarađujem sa umetnicima i teatrima sa ovog podneblja. Jako me interesuje dramsko štivo iz bivših ju-prostora. Konkretno, moj susret sa srpskom dramom počeo je saradnjom sa mojim kolegom i dragim prijateljem Nebojšom Bradićem. Radio sam scenografiju na predstavi „Tvrđava” Meše Selimovića, adaptaciju i režiju uradio je upravo Bradić. Meša Selimović je pisac koga poznaju turski čitaoci. Posebno je kod nas popularan njegov roman „Derviš i smrt”. Pre pomenute saradnje sa Bradićem, već sam pročitao razne adaptacije ovog dela. Međutim, kada sam pročitao Bradićevu adaptaciju romana „Derviš i smrt” nisam imao dilemu. Čvrsto sam rešio da režiram taj komad. Tako sam posle „Tvrđave” postavio predstavu „Derviš i smrt” u Gradskom teatru u Izmitu. Ova predstava je istovremeno bila projekat kojim smo otpočeli zvaničnu kulturnu saradnju između Turske i Srbije, sa potpisivanjem protokola o saradnji između naših ministara kulture. Od tada se produbljuje moje interesovanje za srpsku dramu.

Šta je to toliko inspirativno, osobeno, provokativno u Kovačevićevom dramskom opusu što nailazi na dobar prijem kod istanbulske publike?

Moje interesovanje za drame Dušana Kovačevića počelo je uporedo sa njihovim prevodima na turski jezik. Prevode radi Bilge Emin. Kovačevićeva drama „Generalna proba samoubistva” je bila njegov drugi komad koju je prevela na turski jezik. Kada sam pročitao ovaj komad, u meni se probudila ideja da uradim trilogiju. Tako je počelo. Ovu ideju predložio sam Gradskom teatru u Istanbulu. Oni su je oduševljeno prihvatili i, evo dogodilo se da se prvi put u istoriji ovog teatra postavljaju na matičnoj sceni tri drame istog autora za kratko vreme. Prvo sam režirao „Sabirni centar”, zatim „Generalnu probu samoubistva”. Treći deo trilogije, drama „Život u tesnim cipelama” je došao spontano. Ovo je vrlo važan događaj u turskom teatru, što je meni posebno drago, jer se do sada ni u jednoj instituciji, ponavljam, nije desilo nešto slično.

Likovi u dramama Dušana Kovačevića putuju kroz vreme. Njegovi junaci su svedoci vremena i deo su problema i svakodnevice koju živimo. Upravo to je bilo najprovokativnije za mene. Turska publika voli Kovačevićeve drame i njegove likove, jer ih nalazi blizu, pored sebe. Odnosno Kovačević nam kroz svoje drame predlaže da budemo građanin zemaljske kugle.

Tragikomedija „Život u tesnim cipelama” koju upravo postavljate je svojevrsni omaž današnjem vremenu sa svim pričama i problemima koji nas tište. Kolikoje ova priča bliska tamošnjem životnom trenutku?

Sa predlogom da budemo građanin zemaljske kugle, Kovačević nas suočava sa nemilosrdnim licem kapitalizma. Živeti u jednoj metropoli kao u Istanbulu je upravo „život u tesnim cipelama”, posebno za nas umetnike.

Beogradska predstava „Život u tesnim cipelama” ima zanimljiv pozorišni život. Iz koje umetničke vizure ćete priču predstaviti publici u Istanbulu, odnosno kojim pozorišnim bojama ćete je bojiti?

Dramu „Život u tesnim cipelama” posmatraću kroz vizuru odnosa između između medija i običnih ljudi. Kako mediji čine robove od nas i kako stvaraju veštački svet u našim glavama. Na taj način nas udaljavaju od realnog sveta i pretvaraju u veštačko đubre. Jedino sa čime možemo da im se suprotstavimo jesu čežnje za lepim danima iz prošlosti, kojih nema puno, ali ipak postoji bar jedan, a to je 1 maj.

Istanbul je po pojedinimanketama svetski centar kulture. Koliko se u tom umetničkom spektru nađe mesta i za prezentaciju srpske kulture?

Postavljanje ovih dela u najstarijem teatru ne samo u Istanbulu već i u celoj državi, znači biti među glavnim događajima kulturnog života zemlje. Posebno to što Gradski teatar u Istanbulu novu sezonu otvara 3. oktobra predstavom „Život u tesnim cipelama”. Isto kao što je predstava „Generalna proba samoubistva” otvorila kulturne događaje 2010. godine, kada je Istanbul bio prestonica evropske kulture. Da podsetim i da je „Hasanaginica”  Ljubomira Simovića, u režiji Rahima Burhana isto tako bila kulturni događaj u Istanbulu. Ja sam u ovoj predstavi radio scenografiju i bio savetnik na projektu. Dok je Bilge Emin, koja je takođe prevela i ovu dramu na turski jezik bila dramaturg predstave.