Турска публика воли Душка Ковачевића

Редитељ Нурулах Тунђер на сцени Градског театра у Истанбулу управо поставља трагикомедију Душана Ковачевића  „Живот у тесним ципелама”, чија премијера је заказана за 3. октобар, чиме ће бити отворена нова сезона у овој кући културе. То је уједно последњи део Ковачевићеве трилогије који ће видети истанбулска публика. На сцени овог турског театра већ су постављени Ковачевићеви комади „Сабирни центар” и „Генерална проба самоубиства”.

Заљубљеник у позоришну уметност, дипломирани сценограф, али и редитељ Нурулах Тунђер иза себе има преко 60 представа за које је добио бројна домаћа и инострана признања.

Одакле толико интересовање за српско драмско штиво, будући да је ово трећи Ковачевићев комад који постављате у релативно кратком размаку у Истанбулу?

Већ дуго времена сарађујем са уметницима и театрима са овог поднебља. Јако ме интересује драмско штиво из бивших ју-простора. Конкретно, мој сусрет са српском драмом почeо је сарадњом са мојим колегом и драгим пријатељем Небојшом Брадићем. Радио сам сценографију на представи „Тврђава” Меше Селимовића, адаптацију и режију урадио је управо Брадић. Меша Селимовић је писац кога познају турски читаоци. Посебно је код нас популаран његов роман „Дервиш и смрт”. Пре поменуте сарадње са Брадићем, већ сам прочитао разне адаптације овог дела. Међутим, када сам прочитао Брадићеву адаптацију романа „Дервиш и смрт” нисам имао дилему. Чврсто сам решио да режирам тај комад. Тако сам после „Тврђаве” поставио представу „Дервиш и смрт” у Градском театру у Измиту. Ова представа је истовремено била пројекат којим смо отпочели званичну културну сарадњу између Турске и Србије, са потписивањем протокола о сарадњи између наших министара културе. Од тада се продубљује моје интересовање за српску драму.

Шта је то толико инспиративно, особено, провокативно у Ковачевићевом драмском опусу што наилази на добар пријем код истанбулске публике?

Моје интересовање за драме Душана Ковачевића почело је упоредо са њиховим преводима на турски језик. Преводе ради Билге Емин. Ковачевићева драма „Генерална проба самоубиства” је била његов други комад коју је превела на турски језик. Када сам прочитао овај комад, у мени се пробудила идеја да урадим трилогију. Тако је почело. Ову идеју предложио сам Градском театру у Истанбулу. Они су је одушевљено прихватили и, ево догодило се да се први пут у историји овог театра постављају на матичној сцени три драме истог аутора за кратко време. Прво сам режирао „Сабирни центар”, затим „Генералну пробу самоубиства”. Трећи део трилогије, драма „Живот у тесним ципелама” је дошао спонтано. Ово је врло важан догађај у турском театру, што је мени посебно драго, јер се до сада ни у једној институцији, понављам, није десило нешто слично.

Ликови у драмама Душана Ковачевића путују кроз време. Његови јунаци су сведоци времена и део су проблема и свакодневице коју живимо. Управо то је било најпровокативније за мене. Турска публика воли Ковачевићеве драме и његове ликове, јер их налази близу, поред себе. Односно Ковачевић нам кроз своје драме предлаже да будемо грађанин земаљске кугле.

Трагикомедија „Живот у тесним ципелама” коју управо постављате је својеврсни омаж данашњем времену са свим причама и проблемима који нас тиште. Коликоје ова прича блиска тамошњем животном тренутку?

Са предлогом да будемо грађанин земаљске кугле, Ковачевић нас суочава са немилосрдним лицем капитализма. Живети у једној метрополи као у Истанбулу је управо „живот у тесним ципелама”, посебно за нас уметнике.

Београдска представа „Живот у тесним ципелама” има занимљив позоришни живот. Из које уметничке визуре ћете причу представити публици у Истанбулу, односно којим позоришним бојама ћете је бојити?

Драму „Живот у тесним ципелама” посматраћу кроз визуру односа између између медија и обичних људи. Како медији чине робове од нас и како стварају вештачки свет у нашим главама. На тај начин нас удаљавају од реалног света и претварају у вештачко ђубре. Једино са чиме можемо да им се супротставимо јесу чежње за лепим данима из прошлости, којих нема пуно, али ипак постоји бар један, а то је 1 мај.

Истанбул је по појединиманкетама светски центар културе. Колико се у том уметничком спектру нађе места и за презентацију српске културе?

Постављање ових дела у најстаријем театру не само у Истанбулу већ и у целој држави, значи бити међу главним догађајима културног живота земље. Посебно то што Градски театар у Истанбулу нову сезону отвара 3. октобра представом „Живот у тесним ципелама”. Исто као што је представа „Генерална проба самоубиства” отворила културне догађаје 2010. године, када је Истанбул био престоница европске културе. Да подсетим и да је „Хасанагиница”  Љубомира Симовића, у режији Рахима Бурхана исто тако била културни догађај у Истанбулу. Ја сам у овој представи радио сценографију и био саветник на пројекту. Док је Билге Емин, која је такође превела и ову драму на турски језик била драматург представе.