Postkolonijalno ludilo

Draž egzotike, odbrana imperijalizma i afirmacija zapadne civilizacije bili su najčešći razlozi što je afrički kontinent u poslednja dva veka – u knjigama, pozorišnim komadima, filmovima i lakoj literaturi, bio opisivan kao opasno, divlje i misteriozno mesto nastanjeno jednostavnim, često ljubaznim stanovnicima predvođenim okrutnim i nepredvidljivim vladarima.
Razlozi što je u poslednje dve-tri godine nastao čitav serijal filmova o Africi, u kojima su Britanci učestvovali uglavnom kao većinski producenti, nešto su drugačiji. No, ne treba se zanositi. Nije toliko reč o potrebi za postkolonijalnim izvinjenjem ili buđenjem savesti čovečanstva zbog mnogo afričke gladi, krvi, ratova, koliko o gotovo pomodnom filmskom talasu koji će trajati onoliko dugo koliko svetsko gledalište bude moglo da izdrži afričkih priča iz vizura Evropljanina.

Iz takve vizure ispričana je i priča "Poslednji kralj Škotske" debitantskog dugometražnog igranog dela reditelja Kevina Mekdonalda, utemeljena na istoimenom romanu Dž. Fodena (1998), koju su za film prilagodili scenaristi Piter Morgan (potpisnik uspelije i razrađenije "Kraljice") i Džeremi Brok. Glavni junak je mladi škotski doktor Nikolas Garigan (Džejms Mekavoj) koji će, pošto je usred vojnog puča stigao u Ugandu 1970. godine, zbog neodgovorne sklonosti ka pustolovinama, dopustiti da ga politika usisa u svoje podzemlje, okruži spletkama kojima nije dorastao, izloži psihičkoj i fizičkoj torturi iz čega će jedva izvući živu glavu. Garigan, inače imaginarni lik, sticajem okolnosti je sreo i upoznao pukovnika Idija Amina Dadu – novog vladara Ugande (Forest Vitaker), postao njegov intimni prijatelj, savetnik i važan član ugodne i rasipne "dvorske svite"...

Gledaocu se nudi narativni kolaž, često u ritmu vrućeg afričkog roka, kojim se oslikava više lik a manje delo zloglasnog diktatora pod čijom je vlašću (od 1970. do 1979) volšebno "nestalo" oko 300.000 ljudi, ali i živopisna, postkolonijalna atmosfera Afrike u kojoj (u ovom slučaju) Britanci postavljaju marionetske vladare kako im odgovara. Uz dragoceno uživljenu i ubedljivu glumu Foresta Vitakera (za to je osvojio Oskara), ova dinamična drama dokumentarističke neposrednosti uspešno hvata i niz situacija koje portretišu strah i trepet u okruženju harizmatičnog a brutalnog demagoga. Ispod njegove maske velikog šarmera krije se impulsivni paranoidni zlikovac, sposoban da nekog danas smatra najboljim prijateljem, a sutra ga ubije.

Zanimljivo je i što film dopušta spoznaju da i u Ugandi 70-ih godina prošlog veka seksualna revolucija uzima danak, a Mekdonald prilično vešto uporedo sa tim meša nasilje, korumpiranost, beznadežno siromaštvo pučanstva, diplomatsku slatkorečivost čija površinska neuhvatljivost ima i te kako jasan smisao, i svrhu. Mekdonald sve to posmatra očima svog junaka, naivno zaigranog doktora koji od dvorskih ludorija ne vidi strahote oko sebe sve dok i sam ne dospe u smrtnu opasnost...

"Poslednji kralj Škotske" je dinamičniji i prijemčiviji od nekih drugih, novijih filmova o Africi ("Hotel Ruanda", "Brižni baštovan", "Krvavi dijamant", pa i nedavno u Berlinu viđenog "Zbogom Bafana"...), ali mu ozbiljno nedostaje snažniji opis Aminove strahovlade (kada se već time bavi). Zapravo, film je u celini sastavljen od dobrih, ponekad i odličnih, manje-više strašnih zgoda i nezgoda gotovo anegdotskog karaktera (simpatična dosetka Aminove ljubavi prema Škotskoj u čijoj je regimenti započeo vojnu karijeru). U celini, nedovoljno je slojevit i razmerno površan. Onoliko koliko je potrebno da se gledalac ne uplaši i ne doživi sve previše ozbiljno.