Постколонијално лудило

Драж егзотике, одбрана империјализма и афирмација западне цивилизације били су најчешћи разлози што је афрички континент у последња два века – у књигама, позоришним комадима, филмовима и лакој литератури, био описиван као опасно, дивље и мистериозно место настањено једноставним, често љубазним становницима предвођеним окрутним и непредвидљивим владарима.
Разлози што је у последње две-три године настао читав серијал филмова о Африци, у којима су Британци учествовали углавном као већински продуценти, нешто су другачији. Но, не треба се заносити. Није толико реч о потреби за постколонијалним извињењем или буђењем савести човечанства због много афричке глади, крви, ратова, колико о готово помодном филмском таласу који ће трајати онолико дуго колико светско гледалиште буде могло да издржи афричких прича из визура Европљанина.

Из такве визуре испричана је и прича "Последњи краљ Шкотске" дебитантског дугометражног играног дела редитеља Кевина Мекдоналда, утемељена на истоименом роману Џ. Фодена (1998), коју су за филм прилагодили сценаристи Питер Морган (потписник успелије и разрађеније "Краљице") и Џереми Брок. Главни јунак је млади шкотски доктор Николас Гариган (Џејмс Мекавој) који ће, пошто је усред војног пуча стигао у Уганду 1970. године, због неодговорне склоности ка пустоловинама, допустити да га политика усиса у своје подземље, окружи сплеткама којима није дорастао, изложи психичкој и физичкој тортури из чега ће једва извући живу главу. Гариган, иначе имагинарни лик, стицајем околности је срео и упознао пуковника Идија Амина Даду – новог владара Уганде (Форест Витакер), постао његов интимни пријатељ, саветник и важан члан угодне и расипне "дворске свите"...

Гледаоцу се нуди наративни колаж, често у ритму врућег афричког рока, којим се осликава више лик а мање дело злогласног диктатора под чијом је влашћу (од 1970. до 1979) волшебно "нестало" око 300.000 људи, али и живописна, постколонијална атмосфера Африке у којој (у овом случају) Британци постављају марионетске владаре како им одговара. Уз драгоцено уживљену и убедљиву глуму Фореста Витакера (за то је освојио Оскара), ова динамична драма документаристичке непосредности успешно хвата и низ ситуација које портретишу страх и трепет у окружењу харизматичног а бруталног демагога. Испод његове маске великог шармера крије се импулсивни параноидни зликовац, способан да неког данас сматра најбољим пријатељем, а сутра га убије.

Занимљиво је и што филм допушта спознају да и у Уганди 70-их година прошлог века сексуална револуција узима данак, а Мекдоналд прилично вешто упоредо са тим меша насиље, корумпираност, безнадежно сиромаштво пучанства, дипломатску слаткоречивост чија површинска неухватљивост има и те како јасан смисао, и сврху. Мекдоналд све то посматра очима свог јунака, наивно заиграног доктора који од дворских лудорија не види страхоте око себе све док и сам не доспе у смртну опасност...

"Последњи краљ Шкотске" је динамичнији и пријемчивији од неких других, новијих филмова о Африци ("Хотел Руанда", "Брижни баштован", "Крвави дијамант", па и недавно у Берлину виђеног "Збогом Бафана"...), али му озбиљно недостаје снажнији опис Аминове страховладе (када се већ тиме бави). Заправо, филм је у целини састављен од добрих, понекад и одличних, мање-више страшних згода и незгода готово анегдотског карактера (симпатична досетка Аминове љубави према Шкотској у чијој је регименти започео војну каријеру). У целини, недовољно је слојевит и размерно површан. Онолико колико је потребно да се гледалац не уплаши и не доживи све превише озбиљно.