U novinama jezik kafića

Povodom Svetskog dana pismenosti, u Zadužbini „Dositej Obradović” u Beogradu, održan je okrugli sto na temu: „Srpski jezik i pismenost”. Mirjana Dragaš, upravnica zadužbine, podsetila je na podatak da je u Srbiji milion funkcionalno nepismenih, a Marko Nedić je istakao da je srpski jezik „ugrožen sa svih strana” i da će Zadužbina „Dositej Obradović” nastaviti da organizuje tribine o srpskom jeziku i pismenosti.

Vlado Đukanović je rekao da je o zadatoj temi teško govoriti, jer mi niti znamo šta je srpski jezik, niti šta je pismenost. Tačno je da se pominje broj od milion nepismenih, ali on nije tačan. Taj broj se odnosi na one koji nisu završili osnovnu školu, a u Srbiji, prema zvaničnim podacima, nepismeno je 3,45 odsto stanovništva. On je ukazao i na česte promene pravopisa, što unosi zabunu: čas se nešto piše sastavljeno, čas rastavljeno. I kako onda govoriti o pismenosti. Svi smo mi, manje-više, polupismeni.

Jovan Ćirilov smatra da izdavačke kuće, televizijske i radio stanice, kao i štampane medije – zakonom treba obavezati da moraju da imaju lektore. On, takođe, kaže da u „moru latinice” treba sačuvati ćirilicu, ali ne tako što će se zabranjivati latinica. Aleksandar Milanović je govorio o jeziku u štampanim medijima, o pravopisnim, gramatičkim i stilskim greškama. Lektora je sve manje, a tamo gde ih ima oni koriste neka svoja pravila. U štampane medije ušao je jezik iz kafića. Neki mediji, zarad većeg tiraža, koriste kolokvijalni jezik, pa tako u novinama, sve češće, srećemo: nuklearka, saobraćajka, faca, in…, a najgora situacija je u sportskim rubrikama, gde su se odomaćili žargoni. Mehanizam da se tako nešto spreči – ne postoji. Na Filološkom fakultetu, na katedri za srpski jezik, otvorena je grupa za lektore i korektore, ali svršene studente niko neće da zaposli. Poseban problem je upotreba ćirilice. Na drugoj godini studija, na Filološkom fakultetu, studenti ne znaju ćirilicu!

Raša Popov, u svom prepoznatljivom stilu, kazao je da ga sve manje zanimaju velike reči, pažnju mu privlače male: veznici i partikule, a onda je govorio o „razmnožavanju” srpskog jezika i to uporedio sa razmnožavanjem Demokratske stranke, koja se podelila na više stranaka. Njemu u srpskom jeziku najviše smeta – praznoslovlje. Milan Radulović kaže da je uzaludan napor srpskih lingvista koji Hrvatima, Bošnjacima i Crnogorcima osporavaju da svoje jezike zovu kako ih zovu. O lektorima je govorio i Veljko Brborić. Prošle godine, u Srbiji je objavljeno tri hiljade knjiga, mnoge su nepismene. Više ima izdavačkih kuća, nego lektora, više ima medija, nego lektora. On se, takođe, založio da studije na Učiteljskom fakultetu budu besplatne, i da se studentima daju krediti i stipendije, ako hoćemo da očuvamo jezik i pismenost. U našim osnovnim i srednjim školama uči oko milion dece. Kako sa njima budemo radili – takva će nam biti pismenost.

Dušan Ivanić je ukazao na problem priređivanja dela iz ranijih epoha. Šta činiti sa neujednačenostima, sa očiglednim greškama. Ivanić smatra da priređivači nemaju pravo da tekst ispravljaju. Sofija Miloradović je govorila o školovanju naše dece u inostranstvu i istakla da država ništa ne čini da im pomogne. Oni se za udžbenike snalaze kako znaju i umeju.