У новинама језик кафића

Поводом Светског дана писмености, у Задужбини „Доситеј Обрадовић” у Београду, одржан је округли сто на тему: „Српски језик и писменост”. Мирјана Драгаш, управница задужбине, подсетила је на податак да је у Србији милион функционално неписмених, а Марко Недић је истакао да је српски језик „угрожен са свих страна” и да ће Задужбина „Доситеј Обрадовић” наставити да организује трибине о српском језику и писмености.

Владо Ђукановић је рекао да је о задатој теми тешко говорити, јер ми нити знамо шта је српски језик, нити шта је писменост. Тачно је да се помиње број од милион неписмених, али он није тачан. Тај број се односи на оне који нису завршили основну школу, а у Србији, према званичним подацима, неписмено је 3,45 одсто становништва. Он је указао и на честе промене правописа, што уноси забуну: час се нешто пише састављено, час растављено. И како онда говорити о писмености. Сви смо ми, мање-више, полуписмени.

Јован Ћирилов сматра да издавачке куће, телевизијске и радио станице, као и штампане медије – законом треба обавезати да морају да имају лекторе. Он, такође, каже да у „мору латинице” треба сачувати ћирилицу, али не тако што ће се забрањивати латиница. Александар Милановић је говорио о језику у штампаним медијима, о правописним, граматичким и стилским грешкама. Лектора је све мање, а тамо где их има они користе нека своја правила. У штампане медије ушао је језик из кафића. Неки медији, зарад већег тиража, користе колоквијални језик, па тако у новинама, све чешће, срећемо: нуклеарка, саобраћајка, фаца, ин…, а најгора ситуација је у спортским рубрикама, где су се одомаћили жаргони. Механизам да се тако нешто спречи – не постоји. На Филолошком факултету, на катедри за српски језик, отворена је група за лекторе и коректоре, али свршене студенте нико неће да запосли. Посебан проблем је употреба ћирилице. На другој години студија, на Филолошком факултету, студенти не знају ћирилицу!

Раша Попов, у свом препознатљивом стилу, казао је да га све мање занимају велике речи, пажњу му привлаче мале: везници и партикуле, а онда је говорио о „размножавању” српског језика и то упоредио са размножавањем Демократске странке, која се поделила на више странака. Њему у српском језику највише смета – празнословље. Милан Радуловић каже да је узалудан напор српских лингвиста који Хрватима, Бошњацима и Црногорцима оспоравају да своје језике зову како их зову. О лекторима је говорио и Вељко Брборић. Прошле године, у Србији је објављено три хиљаде књига, многе су неписмене. Више има издавачких кућа, него лектора, више има медија, него лектора. Он се, такође, заложио да студиje на Учитељском факултету буду бесплатне, и да се студентима дају кредити и стипендије, ако хоћемо да очувамо језик и писменост. У нашим основним и средњим школама учи око милион деце. Како са њима будемо радили – таква ће нам бити писменост.

Душан Иванић је указао на проблем приређивања дела из ранијих епоха. Шта чинити са неуједначеностима, са очигледним грешкама. Иванић сматра да приређивачи немају право да текст исправљају. Софија Милорадовић је говорила о школовању наше деце у иностранству и истакла да држава ништа не чини да им помогне. Они се за уџбенике сналазе како знају и умеју.