Seljaci žale za zadrugama

Kraljevci kod Rume – Ratar Đorđe Vukašinović je gotovo završio jesenju berbu kukuruza, soje, bundeva i izveo i računicu: ima dovoljno da do sledeće žetve i berbe preživi njegova četvoročlana porodica. Nešto zarade biće na bundevama, a sve ostalo je bio uzaludan posao. Kukuruz je rodio nešto jače od tone po hektaru, umesto desetak tona, a sejao je 15 hektara. Jedva da je podmirio troškove kombajniranja, a na 2,5 hektara soje dobio je 2.500 kilograma, dok je na na pola hektara ubrao oko vagon i po bundeva. Pšenica je bila dobra i to je pored bundeva donelo i izvesnu dobit. – Bilo je, a biće još sušnih godina. Nije problem nama seljacima da preživimo, problem će biti jesenja i proletnja setva, jer nemamo para za obradu, a nemamo šta ni prodati. Suša je desetkovala rod. Sa pšenicom, koju sam sejao na 15 hektara dobro sam prošao, a sve ostalo je čista propast. Počeo sam da uzgajam i bundeve i one će doneti neku zaradu. Vagon i po bundeva, koje prodajem švercerima, ovde na šoru, doneće mi gotovo 300.000 dinara. Kilogram bundeve ide po 20 dinara, a da sam nosim na pijacu bilo bi i po 40 dinara. Bundeva je sve traženija, jer je reč o ekološkom proizvodu, koji se ne prska herbicidima. Zapravo bundeva se mora sejati na njivi koja ni prethodne godine nije tretirana herbicidom, a mi imamo malo ekološki čistih njiva – priča nam 36-godišnji Đorđe Vukašinović, zemljoradnik iz Kraljevaca kod Rume.

Još prošle godine Đorđe je tovio i po 20 junadi u turnusu, a lane kad je podvukao crtu shvatio je da je na gubitku i odlučio da prestane sa uzaludnim poslom. – Odlučim se za čistu ratarsku proizvodnju, kad ono suša i žega, pa će cene skočiti. Pitanje je kako ćemo, ako ova suša nastavi uzorati za pšenicu, pripremiti jesenje oranje za proletnju setvu. Traktori ne mogu u njive, zemlja je zasušila da se plugovi lome i pri pokušaju oranja. Meni ništa ne znači što je cena kukuruza ovde u Sremu preko 30 dinara. Nemam ga za prodaju, a nemam ni dovoljno da hranim stoku. Ništa nam ne znači to što su cene poljoprivrednih proizvoda duplirane, kad su nam košare i ambari prazni. Jedino mogu profitirati uvoznici, a svi ostali su na gubitku – kaže Đorđe.

On ima pristojan mašinski park, imanje moderno opremljeno, vlastitih 13 hektara obradive zemlje, ali obrađuje još toliko zemlje koju uzima u zakup od komšija – starijih i iznemoglih, koji više ne mogu privređivati, pa u šali kaže da on trojici, četvorici seljaka zamenjuje penziono osiguranje. Za srpsku agrarnu politiku, bar u prethodnih desetak godina, kaže da je opasnija od suše, da država stimulacijama po hektaru površine puni džepove bogatih, a da mala gazdinstva u svemu tome prolaze „kao bos po trnju”. – Kad budemo znali pet godina unapred kakva nam je državna politika prema agraru, biće svima bolje. Bogati, koji su uzeli u zakup državnu zemlju, biće sada oslobođeni zakupnine, a ja sam već platio zakup mojim komšijama. Jedino dobra stvar je regresirano gorivo, ali i tu ima problema, jer moram kupiti svo gorivo odjednom, a za to nemam dovoljno para. Sve je naopako, žalimo za bivšim zadrugama, našim najboljim kreditorima i vreme je da se država pozabavi vraćanjem zadruga u selo. Zadruge su nam davale robne kredite – seme, đubrivo, hemiju, a mi vraćali u robi kad ovršemo i požnjemo. Kad smo se zaduživali, tačno smo znali šta moramo vratiti. Bankarski krediti se ne mogu uzimati, kamate prelaze iznos zarade u poljoprivredi. Ne pomišljam da uzimam kredit za poljoprivrednu proizvodnju, ne želim da mi banka prodaje imanje i da me raskućava, a takvih primera je već mnogo – zaključuje Đorđe Vukašinović.

J. Slatinac