Neopravdan strah od Rusije

Od početka nove političke sezone i prvih međunarodnih poseta novog predsednika Tomislava Nikolića Moskvi, i prvog vicepremijera Aleksandra Vučića Berlinu, po srpskim sredstvima javnog informisanja krenula je rasprava na temu: „Srbija bira odnose sa Rusijom, na štetu dijaloga sa Evropskom unijom“. Čak se i na stranicama „Politike“ našla stručna analiza: „Srbija se okreće Rusiji“, u kojoj se navode negativne procene po kojima „evropska opcija sada ide u drugi plan“ i „u ovom trenutku (ta opcija) je dosta ohlađena“.

Gledajući sa strane Rusije, smatram da pomenute eksperte treba umiriti – Moskva, na današnji dan, ne predstavlja nikakvu opasnost za evrointegracije Srbije, iz više objektivnih razloga.

Prvo, iz Kremlja, sa zvaničnog nivoa, nikada nije bilo izjava o nesaglasju sa perspektivom članstva Srbije u EU. Protiv proširenja NATO-a – da, ali nikada – protiv EU, koja je i jedan od glavnih ekonomskih partnera Rusije, i u čijim bankama su računi mnogih predstavnika ruske elite.

Drugo, Moskva, objektivno, nema moć da se suprotstavi širenju EU. Bez obzira na bilo kakve direktne odnose Berlina i Pariza, neophodno je napomenuti da se kolektivno javno mnjenje Evrope formira u Briselu. I ako EU usporava evrointegraciju Beograda to se ne dešava usled suprotstavljanja Moskve, nego, pre svega, zbog posebnih unutarevropskih problema. Ekonomskih – produžava se kriza u Španiji, Grčkoj, Italiji.

U situaciji u kojoj poznati berzanski igrač Džordž Soros, već za pola godine, prognozira početak recesije u Nemačkoj ukoliko Berlin ne prestane da deluje po principu: „zajedno ćemo da plivamo, ili ćemo zajedno da potonemo“, to treba shvatiti kao jasnu pretnju evropskoj ekonomiji. Izvinite, ali u takvoj situaciji Evropskoj uniji nije do širenja, već do očuvanja sadašnjeg evroformata. I zato, kada ugledni šef misije EU u Beogradu gospodin Vensan Dežer aludira da zaključenje daljih trgovinskih dogovora sa EU ometaju dvostrani dogovori Srbije o bescarinskoj razmeni, u tom smislu i sa Rusijom, on nije sasvim iskren. Razvoj trgovinskih odnosa EU i Srbije ometa, pre svega, ekonomska situacija u Evropi.

Treće, nova Rusija može za Srbiju da bude najveći kreditor, kupac poljoprivrednih proizvoda, investitor u velike industrijske komplekse, vlasnik novih banaka i graditelj „Južnog toka“ – ukratko, sve sem nosioca inovacionih ideja za ekonomski razvoj. Takva je, nažalost, savremena ruska ekonomija, izgrađena na planskom sistemu državnih porudžbina, uz veliku korupciju, i samim tim, bez izgrađenih principijelno novih obrazaca za budućnost. Pritisak, kako nas uči istorija, stiže sa strane onoga ko nosi progres. A primat EU na tom planu niko ne može da porekne.

Niti postoje takvi inovativni proizvodi za masovno tržište koji bi mogli biti proizvođeni u Rusiji za Srbiju, ili srpski, prema ruskim obrascima, za Evropu. Naprotiv, proizvođači iz EU otvaraju svoje pogone u Srbiji kako bi njihova roba odatle išla u Rusiju, bez carina, prema srpsko-ruskom dogovoru o slobodnoj trgovini.

Varaju se oni koji smatraju da „Srbija više nije sposobna da vodi mnogovektornu politiku kao u vreme (Josipa Broza) Tita”. Gledano iz Moskve, jasno je da je, zahvaljujući samom svom istorijskom mestu, Beograd predodređen za mnogovektornost, koja može da bude subjektivna. Preciznije, da u velikoj meri samostalno određuje dubinu i karakter međusobnih odnosa sa spoljnim silama, ne prenebregavajući pri tom svoju tranzitnu geografiju. Upravo stoga, evropskim integracijama Srbije ne samo da nije kraj, nego one tek počinju, sa novom etapom srpsko-ruskih odnosa koje je najavio Tomislav Nikolić i otvaranjem velikog broja novih mogućnosti.

„Iz Moskve resursi i investicije, iz Evrope ideje i tehnologija” – takva bi mogla da bude formula za uspešan razvoj buduće Srbije, koja je, bez ikakve sumnje, evropska – a nikako evroazijska država.

Politikolog, Moskva