Đilasov povratak

Demokratska stranka danas organizuje prve neposredne izbore za predstavnike u organima stranke u Beogradu u istoriji višestranačkog sistema u Srbiji, saopšteno je iz ove stranke.

Blizu 25.000 članova Demokratske stranke u Beogradu ima priliku da bira predsednika i 15 članova stalnog sastava beogradskog odbora DS-a, kao i organe opštinskih odbora, navodi se u saopštenju.

Kandidat za predsednika Gradskog odbora je Dragan Đilas, koji je posle januarskih parlamentarnih izbora podneo ostavku na tu funkciju, ispunivši tako obećanje da će to učiniti ako radikali u Beogradu osvoje više glasova od DS-a, što se i dogodilo, iako su demokrate u Beogradu tada osvojile najviše glasova od 1990. godine.

U DS-u tu činjenicu najčešće pominju kao jedan od glavnih razloga što je Đilas ponovo predložen za prvog čoveka beogradskih demokrata.

Sumnju u demokratičnost ovih stranačkih izbora u delu javnosti izaziva podatak da Đilas nema protivkandidata. Međutim, u DS-u objašnjavaju da je Đilasa za predsednika GO DS-a predložilo čak 15 od ukupno 17 opštinskih odbora (predlog je podržan sa oko 5.000 potpisa), a pravilnik stranke predviđa da se može kandidovati član stranke koji ima podršku najmanje tri odbora. To znači da preostala dva odbora, i da su htela, nisu mogla da kandiduju nekog drugog za tu funkciju.

Ipak, da bi Đilas bio izabran potrebno je da za njega glasa 30 odsto birača koji su upisani u birački spisak, odnosno članova DS-a koji imaju najmanje šest meseci staža u stranci. Ako ne bi glasalo dovoljno članova, izbori bi se ponovili.

Iako demokrate tvrde da je u Srbiji ovo prvi poznat primer da članstvo stranke bira nekog stranačkog funkcionera, u svetu to odavno nije novost.

Pitanje ako svi građani sa pravom glasa mogu da biraju predsednika države, zašto svi članovi stranke ne mogu da biraju predsednika i druge funkcionere stranke, prvi su postavili Amerikanci. Ipak, u Sjedinjenim Američkim Državama, za razliku od Srbije, i članovi stranke i oni koji to nisu mogu da predlože kandidata za predsednika stranke. U domaćem primeru, kandidata predlažu opštinski odbori.

U Evropi je celokupno partijsko članstvo u izbore partijskih lidera počelo da se uključuje u poslednjih 20 godina prošlog veka. U knjizi Vladimira Goatija, savetnika u Institutu društvenih nauka "Partijske borbe u Srbiji u postoktobarskom razdoblju" piše da je tada u stabilnim demokratijama partijsko članstvo dobilo pravo da bira kandidate za predstavnička tela. "Od 84 partije u 18 zemalja stabilne demokratije partijsko članstvo učestvuje u selekciji kandidata za parlamente u svim relevantnim partijama Finske i Kanade, u većem broju partija Austrije, Danske, Nemačke i Velike Britanije, u dve partije Irske, u po jednoj partiji Francuske, Novog Zelanda, Holandije, u jednoj saveznoj partiji Australije. Na južnoameričkom kontinentu članstvo nekih partija Argentine, Čilea, Meksika i Urugvaja izvojevalo je takođe pravo na učešće u izboru kandidata za parlament".

Ipak, u stabilnim demokratijama nije praksa da članstvo bira partijske lidere u svim strankama. "U 37 partija, u 18 već pomenutih zemalja, izbor rukovodstava vrše kongresi, u 20 partija parlamentarne grupe, u 19 članstvo neposredno i u osam nacionalni komiteti". Od postkomunističkih zemalja jedino je u Albaniji u Socijalističkom pokretu za integraciju članstvo izabralo Ilira Metu za predsednika.

Teoretičari partija nalaze i mane u tome kada članstvo neposredno bira partijske funkcionere. Oni misle da partijske vođe omogućuju članstvu da učestvuje u donošenju strateških odluka zato što je ono poslušnije i sklonije da bespogovorno prihvati predloge vođe nego što su to pripadnici militantnih srednjih rukovodećih nivoa i partijski aktivisti.