Ђиласов повратак

Демократска странка данас организује прве непосредне изборе за представнике у органима странке у Београду у историји вишестраначког система у Србији, саопштено је из ове странке.

Близу 25.000 чланова Демократске странке у Београду има прилику да бира председника и 15 чланова сталног састава београдског одбора ДС-а, као и органе општинских одбора, наводи се у саопштењу.

Кандидат за председника Градског одбора је Драган Ђилас, који је после јануарских парламентарних избора поднео оставку на ту функцију, испунивши тако обећање да ће то учинити ако радикали у Београду освоје више гласова од ДС-а, што се и догодило, иако су демократе у Београду тада освојиле највише гласова од 1990. године.

У ДС-у ту чињеницу најчешће помињу као један од главних разлога што је Ђилас поново предложен за првог човека београдских демократа.

Сумњу у демократичност ових страначких избора у делу јавности изазива податак да Ђилас нема противкандидата. Међутим, у ДС-у објашњавају да је Ђиласа за председника ГО ДС-а предложило чак 15 од укупно 17 општинских одбора (предлог је подржан са око 5.000 потписа), а правилник странке предвиђа да се може кандидовати члан странке који има подршку најмање три одбора. То значи да преостала два одбора, и да су хтела, нису могла да кандидују неког другог за ту функцију.

Ипак, да би Ђилас био изабран потребно је да за њега гласа 30 одсто бирача који су уписани у бирачки списак, односно чланова ДС-а који имају најмање шест месеци стажа у странци. Ако не би гласало довољно чланова, избори би се поновили.

Иако демократе тврде да је у Србији ово први познат пример да чланство странке бира неког страначког функционера, у свету то одавно није новост.

Питање ако сви грађани са правом гласа могу да бирају председника државе, зашто сви чланови странке не могу да бирају председника и друге функционере странке, први су поставили Американци. Ипак, у Сједињеним Америчким Државама, за разлику од Србије, и чланови странке и они који то нису могу да предложе кандидата за председника странке. У домаћем примеру, кандидата предлажу општински одбори.

У Европи је целокупно партијско чланство у изборе партијских лидера почело да се укључује у последњих 20 година прошлог века. У књизи Владимира Гоатија, саветника у Институту друштвених наука "Партијске борбе у Србији у постоктобарском раздобљу" пише да је тада у стабилним демократијама партијско чланство добило право да бира кандидате за представничка тела. "Од 84 партије у 18 земаља стабилне демократије партијско чланство учествује у селекцији кандидата за парламенте у свим релевантним партијама Финске и Канаде, у већем броју партија Аустрије, Данске, Немачке и Велике Британије, у две партије Ирске, у по једној партији Француске, Новог Зеланда, Холандије, у једној савезној партији Аустралије. На јужноамеричком континенту чланство неких партија Аргентине, Чилеа, Мексика и Уругваја извојевало је такође право на учешће у избору кандидата за парламент".

Ипак, у стабилним демократијама није пракса да чланство бира партијске лидере у свим странкама. "У 37 партија, у 18 већ поменутих земаља, избор руководстава врше конгреси, у 20 партија парламентарне групе, у 19 чланство непосредно и у осам национални комитети". Од посткомунистичких земаља једино је у Албанији у Социјалистичком покрету за интеграцију чланство изабрало Илира Мету за председника.

Теоретичари партија налазе и мане у томе када чланство непосредно бира партијске функционере. Они мисле да партијске вође омогућују чланству да учествује у доношењу стратешких одлука зато што је оно послушније и склоније да беспоговорно прихвати предлоге вође него што су то припадници милитантних средњих руководећих нивоа и партијски активисти.