Iz „škole za idiote” do kulta

Specijalno za Politiku

Linc – Šon Skali kaže da slika da bi sam sebi objasnio smisao svog postojanja i da je romantičan u smislu da u svoje kompozicije prenosi doživljaje koji su na njega ostavili posebno jak utisak. Jedan od takvih je često citiran susret sa vukom čiji ga je par radoznalih očiju jedne večeri, dok je posle duge vožnje kroz Pirineje pravio pauzu, držao na viziru sa svega par koraka udaljenosti. „Želeo sam da kratkom momentu prijateljstva podeljenom sa tom divnom životinjom dam posvetu”, kaže o inspiraciji za svoje ulje na aluminijumskom panelu „Sivi vuk” (2007) – jednom od svojih najsnažnijih i najpoznatijih dela. U likovnoj prezentaciji noći, pejzaža i bliskosti čoveka i životinje, Skali je svojim prepoznatljivo svedenim potezima debelom četkom stvorio kompoziciju u kojoj suptilnim nijansiranjem crne i bele boje dočarava tenziju prethodno opisanog doživljaja: prisustvo predatora, iznenađenje potencijalnog plena i nemo svedočanstvo prirode utonule u tamu. Šon Skali nije slikar koji će vuka naslikati kao vuka – njegova geometrijska figurativnost je atmosferska, emotivno čulna. Ova likovna kompozicija je satkana od horizontalno i vertikalno uklopljenih pravougaonika čije boje imaju narativnu ulogu, zbog čega je pravilnom grupisanju posvećena posebna pažnja.

Petnaest godina posle prve retrospektive u Lentos muzeju u Lincu, Šon Skali se sada u istom prostoru pojavljuje sa četrdeset i četiri ulja i akrila na platnu i aluminijumskim pločama koje pokazuju razvojnu putanju u njegovom opsežnom umetničkom opusu. U selekciji radova na retrospektivi uzeto je ono što ga je najviše proslavilo i učinilo jednim od najcenjenijih umetnika današnjice, jer se, na kraju krajeva, radi o jednom od najproduktivnijih slikara sadašnjice koji je prema zvaničnim statistikama u rasponu od 1972. do danas dovršio oko 1.300, umetničkih dela uglavnom velikog formata. Za sada su se sve njegove solo izložbe ograničavale na samo jedan segment njegovog slikarstva – tematski ili vremenski.

U Lincu su izložene i slikareve fotografije nastale tokom putovanja po Meksiku, Škotskoj, rodnoj Irskoj, Nemačkoj, Francuskoj, Maroku, Dominikanskoj Republici i Majorci. Na najranijim snimcima, objektiv Šona Skalija je upravljen ka vratima napuštenih gradskih ili seoskih kuća, njihovoj vremenom oduzetoj funkciji čuvara privatne sfere i zaštitnika ukućana. I u tim i u kasnijim fotografijama, umetnik će, baš kao i u svome slikarstvu, tražiti blizinu geometrijski jasnih kompozicija – horizontala i vertikala u harmonijskoj interakciji.

„Jedanaest puta su me odbili na prijemnom za likovnu akademiju i da nije bilo ’škole za idiote’ u Krojdonu, koja je verovatno primila svakog ko je pokušao da se u nju upiše, ko zna gde bih danas bio”, priznaje ovaj poznati irski slikar u dokumentarnom filmu „Uzvodno” (režija i scenario Hans A. Gutner). Zato je i paradoksalna činjenica da je danas jedan od najtraženijih univerzitetskih predavača – od 2002. do 2007. je, na primer, bio gostujući profesor na Minhenskoj umetničkoj akademiji.

Šon Skali danas živi i stvara u svojim ateljeima u Bavarskoj, Barseloni i Njujorku, bez želje da se veže samo za jedno podneblje. U tom skoku iz kulture u kulturu, iz zemlje u zemlju, vidi i vezu sa dinamikom svoga slikarstva.