Из „школе за идиоте” до култа

Специјално за Политику

Линц – Шон Скали каже да слика да би сам себи објаснио смисао свог постојања и да је романтичан у смислу да у своје композиције преноси доживљаје који су на њега оставили посебно јак утисак. Један од таквих је често цитиран сусрет са вуком чији га је пар радозналих очију једне вечери, док је после дуге вожње кроз Пиринеје правио паузу, држао на визиру са свега пар корака удаљености. „Желео сам да кратком моменту пријатељства подељеном са том дивном животињом дам посвету”, каже о инспирацији за своје уље на алуминијумском панелу „Сиви вук” (2007) – једном од својих најснажнијих и најпознатијих дела. У ликовној презентацији ноћи, пејзажа и блискости човека и животиње, Скали је својим препознатљиво сведеним потезима дебелом четком створио композицију у којој суптилним нијансирањем црне и беле боје дочарава тензију претходно описаног доживљаја: присуство предатора, изненађење потенцијалног плена и немо сведочанство природе утонуле у таму. Шон Скали није сликар који ће вука насликати као вука – његова геометријска фигуративност је атмосферска, емотивно чулна. Ова ликовна композиција је саткана од хоризонтално и вертикално уклопљених правоугаоника чије боје имају наративну улогу, због чега је правилном груписању посвећена посебна пажња.

Петнаест година после прве ретроспективе у Лентос музеју у Линцу, Шон Скали се сада у истом простору појављује са четрдесет и четири уља и акрила на платну и алуминијумским плочама које показују развојну путању у његовом опсежном уметничком опусу. У селекцији радова на ретроспективи узето је оно што га је највише прославило и учинило једним од најцењенијих уметника данашњице, јер се, на крају крајева, ради о једном од најпродуктивнијих сликара садашњице који је према званичним статистикама у распону од 1972. до данас довршио око 1.300, уметничких дела углавном великог формата. За сада су се све његове соло изложбе ограничавале на само један сегмент његовог сликарства – тематски или временски.

У Линцу су изложене и сликареве фотографије настале током путовања по Мексику, Шкотској, родној Ирској, Немачкој, Француској, Мароку, Доминиканској Републици и Мајорци. На најранијим снимцима, објектив Шона Скалија је управљен ка вратима напуштених градских или сеоских кућа, њиховој временом одузетој функцији чувара приватне сфере и заштитника укућана. И у тим и у каснијим фотографијама, уметник ће, баш као и у своме сликарству, тражити близину геометријски јасних композиција – хоризонтала и вертикала у хармонијској интеракцији.

„Једанаест пута су ме одбили на пријемном за ликовну академију и да није било ’школе за идиоте’ у Кројдону, која је вероватно примила сваког ко је покушао да се у њу упише, ко зна где бих данас био”, признаје овај познати ирски сликар у документарном филму „Узводно” (режија и сценарио Ханс А. Гутнер). Зато је и парадоксална чињеница да је данас један од најтраженијих универзитетских предавача – од 2002. до 2007. је, на пример, био гостујући професор на Минхенској уметничкој академији.

Шон Скали данас живи и ствара у својим атељеима у Баварској, Барселони и Њујорку, без жеље да се веже само за једно поднебље. У том скоку из културе у културу, из земље у земљу, види и везу са динамиком свога сликарства.