Kako se na nemačkom kaže Kosovo

Problem na koji srpske diplomate često nailaze je kako objasniti kosovsko pitanje sagovorniku u čijoj zemlji ne postoje etnički i teritorijalni sporovi. Ubrzo po stupanju na dužnost u Francuskoj shvatio sam da je to nemoguća misija ukoliko je sagovornik iz Il-de-Fransa ili Provanse. Tamo etničkih problema nikada nije bilo jer su svi njihovi stanovnici oduvek bili Francuzi i katolici (protestante je „počistila” još Katarina Mediči u XVI veku). Međutim, Kosovo gotovo da i nije bilo potrebno objašnjavati nekom iz Strazbura (prestonica Alzasa) ili Nansija (prestonica Lorene) jer oni poslednjih sto pedeset godina žive u sporu koji je izazvao tri rata između Francuske i Nemačke (od kojih su poslednja dva postali svetski ratovi).

Još veći je problem ako kosovsko pitanje pokušate da objasnite sagovorniku koji u njemu prepoznaje neku situaciju s kojom je imao iskustvo. U Parizu sam dugo pokušavao da ga objasnim Roberu Badinteru (sećamo ga se po arbitražnoj komisiji koja je 1991–1992. presudila sudbinu SFRJ). Pažljivo je slušao ali je svaki razgovor završavao rečenicom: „Gospodine, ako sam bio za nezavisnost Alžira kako mogu biti protiv nezavisnosti Kosova?” Uvek sam se pitao nema li u tom odgovoru i pomalo ironije jer je Titova Jugoslavija priznajući Alžir uradila isto ono što je, mnogo godina kasnije, Sarkozijeva Francuska uradila priznajući Kosovo. Jednom sam čak pokušao da budem duhovit rekavši visokom kineskom diplomati da se Kosovo na ruskom izgovara Čečenija a na kineskom Tibet. Dugo me je gledao i tiho odgovorio: „Ne Tibet, Sinkjang”. Za razliku od miroljubivih Tibetanaca, u Sinkjangu žive ratoborni Ujguri i tinja sukob koji je odneo mnogo života i na jednoj i na drugoj strani.

Nemci su reč za Kosovo tražili još od sredine devedesetih. Kada su se 1998. godine stvari na Kosovu potpuno otrgle kontroli nemački Auswärtiges Amt poslao je u Srbiju Volfganga Išingera, sposobnog diplomatu, koji je rat u Jugoslaviji upoznao u Dejtonu gde je predstavljao Nemačku. Išinger u to vreme nije mnogo znao o Kosovu i proveo je dosta vremena u razgovorima sa ljudima u Beogradu i Prištini. Ponovo će se pojaviti na balkanskoj sceni krajem 2007. kada je imenovan za posrednika u srpsko-albanskim pregovorima u zamku Hofburg u Beču koji su predstavljeni kao poslednja šansa za diplomatsko rešenje.

Išinger je iznenadio mnoge kada je dvema stranama ponudio rešenje zasnovano na „istočnoj politici” Vilija Branta i sporazumu između dve Nemačke koji je obuhvatao saradnju u svim oblastima osim međusobnog priznanja. Po običaju, albanska strana bila je spremna da prihvati sve što je vodilo korak bliže nezavisnosti dok je, srpska strana, takođe po običaju, s gnušanjem odbila Išingerovih „14 tačaka”. Istina, u srpskoj delegaciji je bilo i onih koji su drugačije mislili. Iako su u obe Nemačke živeli Nemci koji su verovali da će se, kad-tad, ponovo ujediniti, dok Srbe i Albance gotovo sve razdvaja, model „dve Nemačke” u datim okolnostima i Srbiji je ostavljao izvestan manevarski prostor. Manji deo srpske delegacije zato je verovao da bi se dodavanjem 15. tačke koja bi isključila jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova mogao izbeći neuspeh pregovora i nastaviti dijalog. Vođe srpske delegacije su bile protiv, pregovori su propali a Kosovo je u februaru naredne godine proglasilo nezavisnost koju je do danas priznala polovina članica UN.

Vladajućem CDU u Nemačkoj se, očigledno, Išingerova ideja dopala i predlog o „nemačkom rešenju” za odnose Beograda i Prištine se neočekivano ove jeseni ponovo našao na stolu. Prvi signal da vlasti u Berlinu spremaju novi zahtev Beogradu došao je od predsednika Evropskog parlamenta, Martina Šulca, koji je srpskom premijeru Dačiću neočekivano stavio do znanja „da će pre ulaska u EU Srbija morati da prizna Kosovo”. Beograd je potom, izgleda, saznao da je ovakav zahtev odista stigao u Brisel što će ubrzo potvrditi i parlamentarna delegacija CDU koja je prilikom posete Beogradu predočila sedam zahteva koje Srbija mora ispuniti da bi dobila datum početka pregovora sa EU. Poslednji među njima sadrži „Išingerovu formulu”.

Mnogima će se učiniti da zahtev da Beograd i Priština potpišu sporazum o dobrosusedskim odnosima čak i bez formalnog priznanja prejudicira ishod bilo kakvih pregovora koji bi posle toga usledili. Razlog za takvo „podizanje uloga” verovatno je približavanje izbora u SAD (krajem ove) i Nemačkoj (tokom iduće godine) koji navodi i Angelu Merkel i Hilari Klinton da pokušaju da do kraja godine stave tačku na kosovsko pitanje. Trenutak izgleda da je povoljan, u Srbiji je došlo do smene na vlasti, nova vladajuća koalicija još uvek nema određen stav o Kosovu a njen međunarodni položaj je veoma oslabljen ekonomskom krizom i haotičnim javnim finansijama. Time se pred vlast u Srbiji ponovo postavlja pitanje pred kojim su bili pregovarači u Beču u jesen 2007. godine: odbiti predlog za koji se mnogima čini da prejudicira konačni status i rizikovati novo zaoštravanje sa Zapadom ili potražiti u „Išingerovoj formuli” određeno rešenje koje ona nudi, naročito kada je u pitanju status severa Kosova?