Ipak opasni otrovi u tlu kod Subotice

Subotica – Iako je obećao da će pred građane izaći sa podacima o tome da li je i u kojoj meri došlo do trovanja vazduha i tla na gradskom zemljištu sa kojeg se već mesec dana širi zagušljiv crni dim, Atila Čengeri, član Gradskog veća zadužen za zdravstvo i životnu sredinu, potpisao je tek šturo obaveštenje u kome se navodi da su analize tla urađene u subotičkom Zavodu za javno zdravlje pokazale da je na prostoru oko bivših kožara povećana koncentracija hroma i cinka. Ne navodi se u kojoj meri je to zagađenje, niti koji su drugi elementi prisutni. Doduše, analiza subotičkog zavoda je delimična, i očekuje se obrada organskih materija koje radi Zavod za javno zdravlje u Beogradu.

Međutim, dr Zorica Kukić Mamužić, načelnica Centra za higijenu i humanu ekologiju Zavoda za javno zdravlje, kaže za „Politiku“ da su uzorci uzimani sa više mesta pokazali visoku koncentraciju hroma i cinka koja prelazi maksimalno dozvoljene vrednosti iz 2010. godine, kao i vrednosti nakon kojih je potrebno uraditi sanaciju terena. Na delu placa bliže naseljenim kućama, koncentracija hroma je izuzetno visoka.

– Hrom je toksičan i kancerogen i veliki je problem što se on sliva u podzemne vode i postoji velika mogućnost da se pojavi na drugom mestu – kaže dr Zorica Kukić Mamužić.

Ona kaže da se za sada ne može reći kakve posledice po zdravlje stanovnika može da ima činjenica da su građani Subotice više od mesec dana izloženi neprestanom udisanju dima koji nastaje kao hemijska reakcija na prostoru bivše kožare. – Ovi elementi se smatraju zagađenjem i oni, načelno govoreći, treba da budu eliminisani iz vazduha – kaže ovaj stručnjak.

Ono što je u ovoj situaciji sigurno jeste da su se ove otrovne materije slile u podzemne vode, a to je pospešila i činjenica da je požar gašen vodom. Još pre dva dana, iz Gradske kuće je naloženo da „Čistoća i zelenilo“ ponovo prska vodom ovo zgarište i da tek nakon toga krene u nasipanje zemljom.

U početku je bilo jasno da se požar, a potom i dimljenje kao hemijska reakcija dešavaju na prostoru opterećenom opasnim elementima zbog bivših pogona kožare, i razumno je bilo u najkraćem roku preduzeti mere koje bi sprečile zagađenje i vazduha i tla. Umesto toga, gradska uprava je tri sedmice je tražila vlasnika placa, a kada su utvrdili da je to gradsko zemljište, onda su procenili da je dovoljno čekati kišu i građanima savetovati zatvaranje prozora. Utisak je da ni analiza tla ne bi bila urađena da uznemireni građani nisu pozivali inspekcije, i da bi izostala bilo kakva reakcija gradske vlasti da mediji nisu neprestano izveštavali o ovome.

Tako je gradska uprava potpuno nespremno i olako pokušala da se nosi sa u poslednje vreme sigurno najvećim akcidentom u širem centru grada. Ispit u očuvanju životne sredine nisu položile ni brojne nevladine i civilne organizacije sa pridevom „ekološke“, inače tako aktivne u organizovanju rok koncerata i raznih radionica, jer se nijedna nije oglasila ovim povodom.