Neće vijagru, hoće čiča da se ženi

Ravna gora – Mnogi su mi provodadžisali, ali nude mi sve nešto škartavo; meni treba žena-ajduk, sposobna. Baš dobro što ste me našli, nek izađe u novinama ne bi li i mom samovanju došao kraj – dočekuje nas pred kućom, kraj rečice Dučina, krepak, snažan čovek, rumenih obraza i govorljiv.

Vladan Stanisavljević samuje od svoje 53. godine, a upravo je navršio sedamdeset i sedmu. Ne oseća, kaže, to breme, radi kao što je oduvek radio. Ima u rukama desetak zanata i zna da napravi sve što se napraviti može od drveta, pleha, kože, gvožđa, cigala i kamena. Uz to, kopa i podziđuje bunare. Pred kućom lampek, pod tremom kovačnica i drvodeljačka radionica, do njih podrum sa vinom i rakijom. Kćerku je udao, sina oženio i odelio. Samuje.

– Od žene je mala pomoć, ali je velika vajda – izreče Vladan zanimljiv paradoks i odmah ga objasni. – Valja da te ujutru polije vodom da se umiješ. Ponekad bih da se na nekoga izderem, da se posvađam sa nekim, i to je od koristi. Ja nemam s kim, a da se sam sa sobom svađam, ne ide. Da neko čuje, rekao bi: šenuo Vladan.

A kakva bi trebalo da bude ta koja bi, sa makadama što vijuga ka srcu Ravne gore, prešla ćupriju na Dučini i stupila u Vladanov dom?

– Treba da je zdrava, držeća kao i sam što sam. Najbolje je da bude stara oko 60 godina. Znate, planiram da živim još 20 godina, a i ona toliko – odgovara Vladan, a na našu opasku da je sebi odredio da dočeka 97 godina, a njoj samo 80, ispravlja se. – Dobro, nek poživi ona i neku godinu više, nije mi žao. Spremam brvna za vajat u kojem ćemo spavati i leti i zimi bez furune; to je zdravo, čeliči čoveka – govori nam dok teškim čekićem na nakovnju "na ‘ladno" ispravlja metalnu šipku.

Ipak, upozoravamo Vladana da je žena od 60 godina još – žena. Neće se zadovoljiti samo time da mu kuva, da ga pere i da se sa njim svađa. Vladan se ne predaje lako; kaže da diše čist planinski vazduh, pije bistru ravnogorsku vodu i poneku rakijicu, hrani se ekološkim kačamakom od projina brašna iz vlastite vodenice. Njegova večera je pekmez od šljiva i jabuka. U šali dobacujemo da nije zgorega skrcati šaku oraha i pojesti pred spavanje, ali starac ozbiljno odmahuje rukom:

– Znam da su orasi narodna vijagra, to mi još, hvala bogu, ne treba.