Iz Bugarske na rad u Šumadiju

Mrčajevci – U hektarskoj njivi Živojina Vidojevića (81) u Katrzi rodilo je pet vagona krompira i to je, po prilici, najbolja parcela Šumadije u sušnoj godini. Tako veli i Dimitar Marinčev (36), glava nadničarske družine iz Evropske unije.

– Ovo je sigurno vodeća njiva u ovom delu Srbije. U boljoj nismo bili ove jeseni – kaže Marinčev za „Politiku”.

Zatekli smo ga prekjuče popodne u ovom krompirištu uz obalu Zapadne Morave, u selu koje se međi sa Mrčajevcima. Nema vremena da skida rukavice i briše orošeno čelo, i ne dangubi dok razgovaramo. Podiže napunjene kante i, uz reč, istovara u traktorsku prikolicu koja uvek beži neki metar ispred.

Spremno dočekuje pitanje: Kako je u EU?

– Nema veze što smo u Evropskoj uniji, nama je isti đavo. Kod kuće nema posla. I da ima, cene su nemačke a plate bugarske. Da mi je dobro, ne bih dolazio u Mrčajevce da vadim krompir – priča Bugarin na veoma dobrom srpskom.

Ovamo, u nadnicu, prvi put je došao još za vreme sankcija, 1995. godine, čim je postao punoletan i dobio pasoš u Plovdivu.

– Od tada svake godine, evo 18 leta, dolazim u Srbiju na rad. Pet godina vadio sam krompir na njivama „Solanuma” iz Guče, pa za Đekića, išao sam i u Sjenicu, na Pešter.

Vidi se da poznaje sve krompiraše u čačanskom kraju, i održava te poslovne veze. Veli da se u njegovoj postojbini ništa nije promenilo nabolje od 2007. godine kad je Bugarska postala članica EU, a on pripadnik velike evropske porodice naroda. Dimitar je ostao što je i bio: građevinski majstor bez zaposlenja, sa samo hektarom zemlje u rodnom kraju.

– Selo mi je u ravnici, rađaju paprika i paradajz, ali nemam kome da prodam, ili nemam računicu da gajim. Kad u proleće posejem lubenice, na leto dovezu iz Grčke i Turske u Plovdiv i prodaju za pet dinara.

Malo Konare je u Pazardžijskoj oblasti, 28 kilometara od Plovdiva u južnoj Bugarskoj, i Dimitar je prekaljeni putovođa za svoje zemljake nadničare. Ova ekipa, koji smo zatekli u Katrzi, ima deset glava na čelu sa njim. Tu su mu supruga, sin, zet, šurak, rođaci...

– Spavamo godinama kod istih ljudi, u Zablaću, na drugoj obali Zapadne Morave, i radimo svuda gde nas pozovu. Tako trideset, četrdeset dana, dok ne počnu kiše. Letos je pritegla suša, pa nije ni bilo posla.

Kad počnu kiše, Bugari će kući, u zavičaj. Ovde rade deset sati na dan za 15 evra, tri obroka, cigarete i pivo, i osim što plate konačište, uštede sve drugo.

– Uskoro ćemo u Monte Karlo. Tako ja zovem svoje selo, nekako mi dođe lepše.

Bugarin nije propustio priliku da u krompirištu zagrli Radovana Bogosavljevića (53) iz Mrčajevaca.

– To mi je gazda, kao braća smo. Bugari i Srbi su isti narod, samo u dve države – tvrdi nadničar iz Pazardžika.

Upravo je Bogosavljević ove godine obradio ovu njivu, uzevši je u zakup od ostarelog vlasnika Vidojevića. Jutrom putuje u Zablaće da bi dovezao bugarske radnike.

– Posejao sam sorte „karera” i „kondor” veoma rano, 15. marta, i otuda je prinos ovako dobar jer je izbegnuta suša. Zalivao sam ga tri puta iz bazena tu u blizini, tretirao sedam puta, sve sam. Došlo je vreme da se vadi, naših radnika niti ima niti hoće u njivu, pa sam uzeo nadničare iz Evropske unije – priča Bogosavljević.

U ovakvoj godini prinos od 50.000 kilograma je vrhunski, ali zakupcu ni to ne bi značilo ništa da se cene nisu promenile.

– Pre nekoliko meseci cena je bila samo 15 dinara, što je ispod računice, ali sad je 35 dinara, i to je sasvim dobro. Ipak, odlučio sam da ga ne prodajem odmah, zadržaću ga u magacinu neko vreme.

Ostavili smo težake, celog dana povijene u pasu, da prebiraju po zahvalnoj pomoravskoj zemlji, i maštaju o povratku u svoje Malo Konare, sa ušteđevinom od nekoliko stotina evra u džepu. Putuju svi zajedno, kombijem, benzin od Zablaća do njihovog sela košta ih 120 evra.

– Čim dođem u Bugarsku otvoriću Internet da vidim šta ste napisali, a videćemo se i dogodine – reče nam Dimitar Marinčev uz pozdrav.