Srpska svadba za rumunske nadničare

Ovčar Banja – Jelena Plešesku (26) i Florijan Petronel (29) izašli su zagrljeni iz crkvice manastira Nikolje obećavši pred oltarom, neki minut pre toga, večnu vernost. Odatle, iz bogomolje sagrađene još u 14. veku, svatovi su „mercedesom” odvezli mladence na svadbeno veselje, u vikend naselje uz Zapadnu Moravu, gde su muzičari i posluga već bili na svojim zadacima.

Tako je izgledao jedan, nezaboravan dan ovog rumunskog para iz okoline Vasluja. Već sledećeg, prekjuče, vratili su se u zbilju jer su iako tek venčani krenuli u nadnicu u Balugu Preljansku, na vađenje krompira u njivi Aca Roljevića. Život im je dodelio da svoju „medenu nedelju” provedu argatujući, na poljima uz najdužu srpsku reku.

Čime su težaci iz susedne Rumunije zaslužili da im ljudi u drugoj zemlji pripreme svadbenu svečanost, na koju su mladenci stigli kao bezbrižni gosti? To će najbolje objasniti njihov kum Miloš Tadić, preduzetnik iz Čačka, koji ima izletničku kuću u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.

– Petronel i njegovi zemljaci radili su letos oko vikendice, i meni i susedu Tihomiru Saleviću, i tako vredne ljude nikad nisam sreo. Tom Rumunu kojeg svi zovemo Pero pričao sam o manastirima u klisuri i o pravoslavnoj veri i saznao da nije venčan u crkvi. Obećao sam da mu budem kum ukoliko reši da se venča i to se, evo, dogodilo – kaže Tadić za „Politiku”.

Godinama, Petronelu i zemljacima koji ovamo dolaze u nadnicu privremeno stanište je u Mojsinju, kod meštanina Velimira Grujovića Belog. Florijan već deset leta dolazi u to selo nizvodno od Čačka, uglavnom u martu, a u zavičaj se vraća u oktobru. Kod Grujovića trenutno boravi 13 Rumuna koji rade po okolnim selima i poljima, pa su tako stigli i do vikendica kod Ovčar Banje.

Zajedno sa Florijanom nadniči i njegova supruga Jelena, s kojim je u građanskom braku. Imaju dvojicu sinova – četvorogodišnjeg Jonuca i sedmogodišnjeg Ronalda koji bi trebalo da postane fudbaler – i o njima se brinu baba i deda dok su roditelji na privremenom radu u njivama Srbije.

I Grujović hvali svoje stalne goste iz Rumunije:

– To su tako vredni i pažljivi ljudi, da nemam reči. Ne naplaćujem im ni kiriju, ni struju, ni vodu. Sve to oni pošteno odrade na mom imanju. Onomad sam ih vozio u Kotroman, na granicu sa Republikom Srpskom, jer svakih 90 dana moraju bar nakratko da izađu iz naše zemlje – priča Grujović.

Kad je odlučio da se venča u Nikolju, Florijan je majci u Rumuniju pismom poručio da pošalje krštenice za njega i nevestu, i sa 40 svatova, rumunskih nadničara ali i Čačana i meštana Mojsinja i Stančića, stupio u Nikolje u Ovčar Banji, koje je danas ženski manastir. Tu ih je venčao iguman obližnjeg manastira Vaznesenje sa Ovčara Timotej, koji je na početku ovog stoleća bio i nastojatelj naše carske lavre Studenice.

– Jednoga dana kada mi, kao hrišćani koji verujemo u večni život, budemo otišli sa ovoga na onaj svet i tamo ćete vas dvoje biti supružnici, ali ako se budete ovde vladali po volji božijoj, ako se ovde budete trudili u ljubavi i hrišćanskoj veri. Bog da vas blagoslovi i da vam podari svako dobro – očitao je kaluđer mladencima, dok su delili čašu vina.

Za svadbu, muziku, prase i posluženje nisu morali da brinu. Sve je bilo spremno koji kilometar niže, na obali kod vikendica. Čitavu ceremoniju o svom trošku pripremili su kum Tadić i kuma Marija Vukosavljević, njihov sused pored reke Tihomir Salević, inače komandir policije u PU Čačak, i poznanici nadničara iz Mojsinja i Stančića. Neki od gostiju nisu ni dogurali do pečenja, zadržavši se najduže oko svadbarskog kupusa koji je vrhunski skuvao potpukovnik u penziji Želislav Snjida.

Mila Maksimović, ćerka Velimira Grujovića, koja dobro poznaje Jelenu i Florijana, kaže nam da se siromašni par na venčanje u crkvi odlučio verujući da će im od tog dana život krenuti nabolje.

Rasplelo se kolo po jesenjoj travi uz reku, nazdravljalo se više puta, pa je i mladoženja Florijan, ispraćajući nas na magistralu, otvorio dušu:

– Naši narodi su prijatelji, iste smo vere, ali ne umem da kažem koliko sam zahvalan kumu Milošu, Tihomiru i svim ovim ljudima. Jelena i ja nismo se venčali u crkvi u Rumuniji samo zbog toga što nismo imali para. Bila bi obavezna svadba a zvanica nam je velika, mnogo je rođaka i prijatelja...